Poučna priča za odrasle o deci koja igraju šah

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Počnimo sa time da nismo raskinuli sa prošlošću, jer ono što je počelo na jesen 1968. godine u Čoki, traje i dan-danas. Prvo šahovsko takmičenje dečjeg nedeljnika „Jo pajtaš” organizovao je tada i tamo isti taj Jožef Pisar, koji je pre neki dan povukao prvi potez na turniru održanom u kući „Mađar soa”. Rekli smo to i ranije, ali ponovićemo... U prošlim i sadašnjim vekovima nijedna država na ovim prostorima nije opstala toliko godina kao naš šahovski turnir; vidi se po deci koliko su pametna kada igraju šah.

Ko je ove godine bio samo pasivni posmatrač na našem šahovskom turniru, video je samo da je sve glatko prošlo. Ako ste ikada bili na šahovskom turniru, možete da zamislite koliko je pripremnog rada uloženo u organizaciju jednog ovakvog događaja – i tokom priprema i tokom realizacije. Ovo je posao koji obavljaju oni, koji se razumeju u to. Štaviše, ako se osvrnemo na prošlost, sve do početka, sa dužnom pažnjom, uočavamo određenu osobu. A to je šahovski instruktor. Ili bi bilo bolje nazvati ga majstorom. Iza uspešnih takmičara i trofejnih ekipa obično stoji jedan takav majstor.

Šahisti imaju dobru memoriju, ali ni naša nije loša, pa se ona proteže sve do prvog šahovskog kupa „Jo pajtaša” 1968. godine. Na tom turniru je pobedila ekipa novosadske škole „Jožef Atila”. Mada, tad i nikad više. Tada su rukovodioci školske sekcije preusmerili najbolje igrače iz tima u šahovski klub Partizan, koji se nalazio odmah pored. Više mogućnosti za igru, pažnja obučenih šahista, dostupna literatura, igranje protiv jakih protivnika, teorijsko obrazovanje...

Decenijama kasnije, šahisti škole „Đure Jakšić” iz Čuroga su mogli da se pohvale veoma dugim pobedničkim nizom. Ova akumulaciju uspeha može se pripisati nastavniku tehničkog obrazovanja i šahovskom instruktoru Bošku Tucakovu, čija je mana, prema zlim jezicima, bila to što su vaspitne metode ovog majstora za obuku dočaravale svet i iskustva narednika za vojnu obuku. Sušta suprotnost ovome je bio Ljubiša Kuzmanović, koji je predvodio ekipu novosadske škole „Kosta Trifković”. Šahovski kabinet opremljen svim mogućim sredstvima, mnoštvo zainteresovane dece, roditelji koji podstiču igranje šaha, podrška nastavnog osoblja, na čelu sa direktorom... Ljubiša, koji je tada još bio član novosadskog „Eđšega”, postao je poznat po tome što nije hodao između stolova, nije gledao kako se partije odvijaju, pa se na njemu nije ni videlo da se nervira. Njegova smirenost se prenela i na decu, koja su po završetku šahovskih partija žurila da izveste majstora. Profesionalno, analitički, u prijateljskoj atmosferi...

Nekako je u ovom periodu nastala Lerincova škola u Tornjošu. U šahovskim krugovima se tako zove – sviđalo se to nekome ili ne – ono što je Laslo Lerinc postigao uz mnogo uloženog rada. Njegovi učenici su posle mnogo godina uspeli da savladaju tim Čuružana, kako u ekipnoj tako i u pojedinačnoj konkurenciji. Ali spisak majstora se ovde ne završava. U našoj dokumentaciji – koja se sastoji od mnoštva tekstova i slika – jednom ćemo potražiti kada su se ljudi iz Gornjeg Brega, predvođeni Aronom Bartom, pojavili na našem turniru. Osvajanja prva tri mesta, začinjena pojedinačnim šampionskim titulama, domaćini turnira... Ove godine se, međutim, vinula ekipa iz škole „Petefi Šandor” iz Sente, i uzela – pa skoro sve. Ekipna pobeda za dečake, pojedinačna pobeda u grupi devojčica nižih razreda, takođe pojedinačno zlato u grupi dečaka viših razreda, najbolja školska ekipa... I opet pod vođstvom Arona Barte, koji je prethodno predvodio Gornji Breg do pobede.

Da napomenemo, da su članovi nacionalnog olimpijskog tima, Robert Markuš i Dragan Šolak, počeli svoju karijeru sa osvajanjem šahovskog kupa „Jo pajtaša”, kao što je i državna šampionka Marina Gajčin. Međutim, ovoga puta nije reč o šahistima, već o majstorima. Ipak, skromni su to ljudi, ne hvale se. Zato ćemo mi to uraditi umesto njih.