Prema dosadašnjim najavama, Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine mogao bi da usvoji srednjoročnu strategiju medijskog informisanja u prvoj polovini ove godine. Nacionalni savet je ranije imao medijsku strategiju za period od 2011. do 2016. godine. O planiranim merama, kao i o stanju i karakteristikama mađarskog medijskog prostora u Vojvodini razgovarali smo sa novinarkom Erikom Kabok, penzionerkom našeg dnevnog lista i članicom Izvršnog odbora nacionalnog saveta zaduženom za informisanje.
Kako stoji izrada medijske strategije?
– Nacrt strategije je spreman, trenutno se fokusiramo na dorade. Prema našim planovima, konačan tekst će biti pripremljen tokom ovog meseca, a zatim ćemo organizovati javne rasprave u martu i aprilu. Verovatno ćemo organizovati tri javne rasprave, svakako u Subotici, a i u Novom Sadu, ali ćemo pokušati da organizujemo i jednu završnu javnu raspravu, da bi sumirali. Očekuje se da će nacionalni savet u junu usvojiti strategiju za period od 2023. do 2028. godine. Po mom mišljenju, kamen temeljac dokumenta je jačanje pravovremenog, objektivnog i kvalitetnog informisanja kroz različite mere. Koliko je važno da u medijskim kućama rade obrazovani radnici, toliko je važno imati infrastrukturu i privući obrazovane i svestrane ličnosti u novinarsku profesiju.
Koje su ključne mere nacrta dokumenta?
– Priručnik za novinare je u pripremi, mogao bi da izađe u štampu krajem februara. Publikacija izlazi u tiražu od 300 primeraka, jer prema našim proračunima ovaj broj obuhvata zaposlene u medijima koji rade na mađarskom jeziku. Planiramo i stručno usavršavanje. Svesna sam da se pomenuta ideja može napasti, pošto je fakultetsko obrazovanje sada dostupno i na mađarskom nastavnom jeziku, ali mislim da svaki novinar zna da je kao početnik praktična znanja sticao na licu mesta, u datoj redakciji. S jedne strane, planiramo da organizujemo stručne obuke podrške u okviru kojih će novinari početnici moći da uče o opštu informisanost na raznim predavanjima. Ne razmišljam samo o žanrovskom znanju, već i, na primer, o političkim, društvenim i drugim znanjima. Pored toga, u redakcijama bi trebalo organizovati mentorski program u okviru kojeg bi iskusne kolege pomagale novim novinarima i drugim medijskim radnicima. Kada sam bila mlada novinarka, tako je funkcionisalo u „Mađar sou”, a iskustvo pokazuje da je mentorski program efikasan. Mislim da ne treba da se zadovoljavamo činjenicom da je informisanje na mađarskom jeziku u skladu sa našim Ustavom zagarantovanim pravima, već treba da se trudimo da bude što kvalitetnije. To je moguće samo ako su medijski radnici stručno pripremljeni, svestrani i obrazovani. Strategija obuhvata i mogućnost različitih nivoa saradnje sa javnim medijskim servisima u Mađarskoj i Srbiji. Po mojoj proceni, medijske kuće bi trebalo da privremeno puste svoje zaposlene da bi stekli iskustvo na drugim mestima. Što se tiče infrastrukture, znamo da je zbog brzog razvoja tehnologije, posebno u slučaju televizije i radija, potrebno stalno pratiti korak i inovirati. Najveći događaj u oblasti informisanja je to što se sedište „Mađar soa” u Novom Sadu puni novim sadržajima. Štamparija je počela da se iseljava, na njenom mestu biće osnovano obdanište, ali će biti napravljen i muzej štamparije, sala za konferencije i književni kafić. Možete reći da ovo ne spada u domen štampe, ali itekako pripada. U našem promenjenom svetu, u kome internet sve više zauzima prostor, ljudski odnosi su posebno važni. Ako pomenuti projekat uspe da vrati nekadašnji sjaj kući „Forum”, koja je nekada važila za intelektualni centar, onda smo već napravili veliki napredak, jer će Novi Sad imati takozvanu mađarsku kuću. Ovo će svakako uticati i na dnevni list. Planiramo da se bavimo i socijalnim pitanjima. Nije tajna da talentovane mlade ljude nije moguće privući u profesiju jer su plate kakve jesu. Formulisana je ideja da se nakon procene socijalnog položaja medijskih radnika ili formira stambeni fond ili da se stave na raspolaganje službeni stanovi, odnosno da se pomogne mladim novinarima da dođu do sopstvene imovine. Mislim da je važno da ko dobije posao ima perspektivu, i da se kao alternativa ne pojavi mogućnost zaposlenja u Mađarskoj. Pre samo nekoliko dana poslali smo medijskim kućama upitnik koji sam sastavila, u kome smo postavljali pitanja o stepenu obrazovanja, socijalnoj situaciji i starosti zaposlenih, kao i o potrebnoj stručnoj spremi. Nakon evaluacije, videćemo gde smo, i u skladu sa tim ćemo prilagoditi konkretan rad, koji će započeti na osnovu strategije. Pošto smatram da je izuzetno važno da ojačam ugled novinara i da ih učinim vidljivim, namera mi je da uz godišnja stručna priznanja Društva mađarskih novinara Vojvodine dodelimo i novčanu nagradu. Nismo još razradili metodologiju implementacije, mislim da je zamislivo da će novčane nagrade redakcije „sakupiti“, ali i to, da se putem konkursa stvori neophodan okvir.
Govoreći o formulisanim planovima, ranije ste već spomenuli odgajanje za čitaoce. Kako bi se ovaj cilj postigao?
– Štampani mediji su u nevolji širom sveta. Činjenica da su vojvođanski Mađari jedina nacionalna manjina u Srbiji koja ima dnevne novine je političko pitanje. Ovakvu situaciju treba održavati što je duže moguće. Postoji bezbroj veb stranica i novinskih portala, ali postoji samo jedan štampani dnevni list, a to je „Mađar so”. Zato se mora učiniti sve da se on sačuva i održi u životu. Naši prethodnici su bili mudri, jer su ubrzo nakon pokretanja „Mađar soa” osnivali časopise za decu. Time su stekli mlade čitaoce i odgajali čitaoce „lista za odrasle”. Strategija uključuje cilj da se pokuša promovisati „Jo pajtaš” i „Mezeškalač” u školama. Konkretno, „Mezeškalač” je izuzetno zahtevan dečiji časopis, sadrži umetničke kreacije, jer se na saradnju pozivaju sjajni ilustratori. Želeli bismo da ubedimo kako nastavnike, tako i roditelje i decu da ne kupuju novine uvezene iz Mađarske, već da preferiraju naše sopstvene proizvode, jer one pre svega govore o našoj deci. Kupovina dečijih časopisa iz Mađarske je tipična, pre svega, za severnu Bačku.
Koje mere bi se preduzele da bi se pojačala informisanost na maternjem jeziku u rasejanju?
– Postoje veoma veliki problemi sa informisanošću u rasejanju. Ne znam rešenje, pošto nije kod mene kamen mudrosti. Jedna od prvih stanica moje turneje, koje je počelo početkom januara, bila je u srednjem i severnom Banatu. Prema mojim planovima, ovde je trebalo da se sretnem sa glavnim urednicima četiri mala lista, ali sam na kraju uspela da se sretnem sa tri. Otkrila sam da nema lokalnih novina na mađarskom jeziku na područjima Ruskog Sela, Nove Crnje, Mužlje i Torde, već samo pomenuti mali listovi, koje pripremaju ljudi entuzijasti, ali činjenica je da objavljivanje ovih listova zavisi maltene od po jednog čoveka. Volela bih da se jednom godišnje može organizovati veliki medijski skup, zahvaljujući kome bi se stvorile nove spone i veze. Treba stvoriti priliku za susret. Sigurna sam i da bi, ako bi se uslovi poboljšali, više bi mladih privukla ova profesiju, a u tom slučaju bi i velike medijske kuće mogle dodatno da ojačaju svoje mreže reportera. Takođe smatram da je od suštinskog značaja da lokalne samouprave podrže informisanost na mađarskom jeziku, naročito one, u kojima je mađarski jezik u službenoj upotrebi.
Od četiri oblasti koje su u nadležnosti nacionalnog saveta, informisanost je jedna od onih koje su poslednjih godina bile predmet oštrih kritika. Pre svega, medijskim kućama koje su delovale u vreme osnivanja nacionalnog saveta zamera se što su informacije davale jednostrano, u duhu jednoglasnosti. Šta mislite o ovim kritikama?
– Postoje etička pravila, postoji i novinarski etički kodeks u Srbiji, kao i u Mađarskoj. U strategiji smo naznačili da ćemo razvijati i etički kodeks. U ovim dokumentima se obrađuju opšti principi kao što su brza, pravovremena i autentična informisanost, ili pristup temama iz više perspektiva i poštovanje prava na privatnost. Međutim, biti manjinski novinar je delimično drugačije. Po mojoj proceni, mi ne samo informišemo, već igramo i važnu ulogu u očuvanju identiteta, formiramo mišljenja, ali moramo da obratimo pažnju i na negovanje jezika. Ne mislim da medije karakteriše jednoglasnost. Naravno, ja „Mađar so” mogu da procenim pre svega. Dovoljno je prelistati stranice od prve do poslednje, a ako neko zaista pošteno i pažljivo analizira list, suočiće se sa intelektualnim kapitalom nagomilanim u medijskoj kući, kao i zahtevnim pisanjima najrazličitijih žanrova. Ne mislim da bi se smatralo pluralizmom, ako bi smo napadali našu najveću interesnu organizaciju, ili ako bi se bavili opanjkavanjem.
Nyitókép: Erika Kabok (Foto: Edvard Molnar)
