Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Našem novinskom članku pripada i foto-galerija, koju možete pogledati ovde.
Napisao je više od stotinu romana i više od hiljadu novela, a i njegov život je dostojan romana, jačao je nacionalnu svest, podsticao patriotizam, učestvovao u ratu za slobodu, bio narodni poslanik, uvek prepoznavao šta je potrebno čitaocu, obraćao se svim slojevima društva, crtao i slikao, rezbario je predmete od slonovače, skupljao je morske puževe, a nazvali su i čorbu od pasulja po njemu. Naravno, govorimo o Moru Jokaiju. U utorak, na Dan mađarske beletristike, obeležili smo 200 godina od rođenja ovog pisca. Povodom njegove dvestogodišnjice, Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine organizovao je okrugli sto pod nazivom „Az évszázadokon átívelő íróikon” (Literarna ikona, koja prevazilazi vekove) u sedištu Fondacije „Sekereš Laslo”. Gosti večeri bili su Emeke Berenji, nastavnica mađarskog, književni terapeut i stručnjakinja za mentalno zdravlje, dr Ferenc Nemet, istoričar kulture i akademski profesor, kao i dr Gabor Crnković, istoričar književnosti i direktor škole, sa kojima je razgovarala novinarka Katalin Mihalji, urednica našeg lista. Skup je pozdravio Akoš Hajvert, član izvršnog odbora nacionalnog saveta zadužen za pitanja kulture.
(fotografija Edvarda Molnara)
Učesnici razgovora su se latili nemogućeg: da nam kažu sve o Jokaiju što bi nam moglo biti važno za nešto više od sat vremena. Tokom uzbudljive i sadržajne večeri razgovaralo se o pisčevim vezama sa južnim krajevima tadašnje Mađarske, njegovom prisustvu u srpskoj književnosti, njegovim prijateljima koji su živeli ovde u južnim krajevima, temama kojima se bavio u svojim romanima, njihovim ovdašnjim poveznicama, kao i još o mnogim drugim stvarima.
– Ne zaboravimo da je Jokai bio čovek i pisac jedne veoma važne istorijske epohe. Istorijski i društveni sistem tog vremena, ličnosti iz doba reformi, političke ideje Sečenjija i Košuta, rat za slobodu, nagodba, sve se to negde ogleda u njegovim delima, istakao je Gabor Crnković.
– U njegovoj prozi pojavljuju se mnoge teme, lokacije i ljudi sa juga tadašnje Mađarske. Jokai je bio i naš, a i deo srpske književnosti. Za počasnog građana izabralo ga je pet gradova u Vojvodini: Subotica, Senta, Sombor, Novi Sad i Veliki Bečkerek. Takođe su osnovali tri Jokai fondacije za podršku talentovanim učenicima, a slali su mu i bezbroj počasnih diploma sa svih strana, rekao je Ferenc Nemet.
Mogli smo još čuti da je naš veliki pisac imao je prijatelje vezane za južne krajeve, među kojima su i Pal Jambor, čiji pseudonim je Hiador, jedan od njegovih stvaraoca kulta ličnosti, kao i Gustav Lauka, koji je kasnije marljivo čuvao sećanje na njega. Jokai je ovde, u južne krajeve više puta dolazio u posetu. Pančevo je bilo jedno od njegovih omiljenih naselja, sa kojim je imao nekoliko poveznica: bio je fasciniran Podunavljem, postao je prvi počasni prezviter Reformatske crkve u Pančevu, a takođe je u romanima tematski obrađivao protagoniste vezane za ovo naselje.
– Sačuvala se zanimljiva priča po kojoj su njegovi prijatelji iz Pančeva svojevremeno mislili da će ga iznenaditi i poslali mu jednu veliku dunavsku ribu. Na to je u telegramu odgovorio: „A hal halálából hála” (Zahvalnost iz pogibije ribe, igra reči prim. prev.), saznajemo od Ferenca Nemeta.
I srpska književnost je relativno rano otkrila Jokaija. Njegova prva priča prevedena na srpski objavljena je u časopisu „Sedmica”, a otprilike u to vreme na srpskom je objavljen i njegov roman Kralj gusara. Između 1857. i 1963. godine na srpski jezik prevedeno je 417 njegovih dela. Postavlja se pitanje zašto je Jokai postao toliko popularan.
– Srpska romantična književnost je bila u zamoru, a mladima je nedostajala zabavna i poučna proza. Oko Jokaija u južnim krajevima razvio se pravi kult, a i on je svesno to gradio, dajući ljudima fotografije sa autogramima, gotovo vrebajući prilike gde bi se mogao pojaviti. Mislim da treba ponovo da čitamo Jokaija, da otkrijemo tačke tumačenja u njegovim delima koje se mogu iskoristiti za prenošenje njegovih dela na mlađe generacije. Jokai govori i o sadašnjosti, samo moramo da nađemo među njegovom bogatom karijerom pisca ona dela i misli koje su vezane i za sadašnjost, objasnio je Ferenc Nemet.
Što se tiče Jokaija, bilo je reči i o tome kako čitaju današnji mladi ljudi. Emeke Berenji je podelila svoje misli o ovome:
– Poslednjih deset-dvadeset godina priča, u kojoj je Jokai bio veoma jak, ponovo je postala važna. Mnogi ljudi mu se vraćaju, ali njegov jezik je daleko od jezika današnjih tinejdžera. Što se tiče Jokaijevih raskošnih opisa pejzaža, treba znati da u to vreme udaljenije lokacije nisu bile dostupne mnogim ljudima, zbog čega su opisi morali biti opipljiviji. U današnje vreme, u doba slikovitosti, to je drugačije. Jokai svojim jezikom gubi mnoge čitaoce, ali su izneta neka mišljenja da bi vredelo ponovo prevesti neka od njegovih dela, kao što je to uradio Adam Nadašdi sa delima Katone ili Madača. Ovu zamisao možda ne treba odmah otpisati, a sigurno bi privuklo čitaoce. Za nas, nastavnike, najvažnije je da vaspitavamo učenike da budu čitaoci, kako bi znali da se uvek mogu vratiti knjigama, čuli smo od Emeke Berenjija.
Gabor Crnković je istakao i važnost čitanja klasične literature:
– Mladi ljudi danas žele sve brzo da postignu. Veoma im je teško prihvatiti se nekog starijeg teksta. Opis pejzaža ne drži im pažnju, samo sama priča, obrt, oni to očekuju i isčekuju. Svakako treba čitati klasike i nekako navesti mlade da ih čitaju. Zadatak nastavnika je i da pobudi interesovanje učenika. Bojim se da bez poznavanja klasika ni savremene pisce neće shvatiti, naveo je Gabor Crnković.
