Dvodnevna međunarodna konferencija o istoriji zavičaja i etnografiji Centra za obrazovanje, istraživanje i kulturu vojvođanskih Mađara pod nazivom „Alfeld, Petefi – 200” počela je juče i nastavlja se danas u Subotici. U ciklusu naučnih predavanja, priznati etnografi, muzeolozi, zavičajni istoričari i univerzitetski predavači su izlagali i izlažu teme vezane za naslov, bilo da se radi o aspektima seoskog stanovništva, ravničarskog načina života, o Petefijevom kultu ili predelima opisanim u njegovim pesmama. Konferencija obuhvata dvadesetak predavanja, i realizovano je uz stručnu podršku dr Ištvana Šilinga i dr Lede Šiling, a deo je „Pokreni se! Petefi!” vojvođanskog programskog ciklusa. Ovaj događaj je otvorio Arpad Fremond, predsednik nacionalnog saveta:
– „Dole na niziji ravnoj kao more. Odatle sam ja, tu je moj svet. Moja orlovska duša je oslobođena svoje tamnice, Ako vidim beskonačnost ravnice” – citat je jedna od najpoznatijih Petefijevih misli, koja, prema njegovoj ličnoj poruci, takođe kaže: Ovde sam kod kuće. Šandor Petefi je definitivni deo vojvođanske mađarske nacionalne svesti. Naš nacionalni identitet pothranjuje se događajima iz revolucije 1848/49. godine, uključujući i Šandora Petefija. Petefi je izrastao u kultnu figuru, čemu je umnogome doprinela istovremenost pesnikove smrti i propasti slobodarske borbe. Ko je bio pravi Petefi? Dete naroda? Ljubavnik? Pobunjenik? Revolucionar? Najbolji deo je što svako može da izabere Petefija kome se oseća najbližim.
– U današnje vreme, u godini dvestagodišnjice, prigrlivši pesnikovu zaostavštinu, ovaj intenzivni programski ciklus „VM4K” umnogome doprinosi kulturnoj svesti na nacionalnoj osnovi. Mi, koji smo ovde, možemo doprineti očuvanju sećanja na Petefija, a istovremeno i jačanju identiteta naše zajednice. 200. godina od pesnikovog rođenja pruža nam priliku da damo glas našem nacionalnom jedinstvu, i da damo podsticaj našoj zajednici, istakao je Arpad Fremond.
Ovaj niz naučnih predavanja bio je podeljen na panele. Uvod je dao istoričar dr Atila Fajfer, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, njegovo izlaganje je bilo o demografskoj i ekonomskoj situaciji Mađarske, od Karlovačkog mira do Beogradskog mira, od 1699. godine do 1739. godine.
Nakon toga, dr habil. Daniel Bart, direktor Etnografskog instituta Filozofskog fakulteta Univerziteta „Etveš Lorant” u Budimpešti, održao je predavanje pod nazivom „Granica religije i magije” o narodnim verovanjima i verskim običajima Bačke u prvoj polovini 19. veka, ili šta o njima otkrivaju arhivski izvori.
– Ne možete povući oštru liniju između religije i magije. Dosta ljudi se bori sa ovim problemom, postoji biblioteka literature koja se bavi bezgraničnom prirodom ova dva velika polja znanja. Pitanje je perspektive da li se religijski čin klasifikuje kao magija sa stanovišta druge denominacije ili verske grupe. Ako pogledamo samo hrišćanstvo, možemo videti da različite denominacije imaju različite stavove prema magiji i sujeverju. U 18. i 19. veku, na primer, epilepsija ili određene mentalne bolesti nisu se mogle uspešno lečiti medicinskom praksom tog vremena. U takvim slučajevima postavljalo se pitanje da li je bolest izazvana nekom transcendentalnom silom ili demonskim moćima. A ako je tako, ko bi drugi bolje odgovarao da je pobedi od zemaljskog sluge Božjeg, rimokatoličkog sveštenika. Ljudi imaju određene narodne potrebe, koje opstaju kao skriveni potok pod normativnim procesima velike crkve. Nas, etnografe, zanimaju ovi – saznali smo, između ostalog, od dr habil. Daniela Barta, čija se prezentacija fokusirala na jednu cedulju pogodnu za egzorcizam.
Zatim je etnograf Kelemen Kotenc, glavni muzeolog Muzeja „Tir Ištvan” u Baji, održao predavanje o konfliktima kantora u Baji i okolini u periodu dualizma.
– U svom izlaganju koristiću dokumente parohije i okoline, koja se čuvaju u Kaločkoj nadbiskupiji, kao i cirkulare koje su sastavili nadbiskup i Sveta stolica, da ispitam konfliktne slučajeve koji se fokusiraju na proces izbora kantora, na zadatke i naknade kantora, kao i na razdvajanje funkcija učitelja i kantora, saznali smo od Kelemena Kothenca.
Nakon toga dr Ištvan Šiling, etnograf, lingvista, univerzitetski profesor u penziji iz Kupusine, održao je predavanje pod naslovom „Poštovanje voda ravnice” o pričama o kapelama koje se nalaze pored naših voda, a zatim je dr Janoš Bart, etnograf, istoričar i penzionisani direktor muzeja iz Kečkemeta istraživao svet salaša iz 19. veka u Bačkoj i njihov odnos sa crkvenim organizacijama.
– Tri grada u Bačkoj mogu se smatrati pionirima u osnivanju seoskih župa, Subotica, gde je ludaška parohija nastala u 19. veku nakon dugih priprema i muka; Senta, koja je osnovala župu u Gornjem Bregu krajem skoro 19. veka, a osnivanje parohije u Tornjošu produžilo se do 20. veka; a treći grad je Kanjiža, sa parohijom u Adorjanu, čuli smo od dr Janoša Barte.
Kroz izlaganje dr Klare Tot-Glemba, etnografkinje iz Zrenjanina, učiteljice, glavnog savetnika Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i i naučnoistraživačku delatnost, krenuli smo u potragu za nestalim srednjebanatskim selom Molifalva iz 19. veka.
– Kada sam devedesetih godina prošlog veka počela da istražujem verski identitet Mađara u rasejanju – uključujući i centralni Banat, još nisam znala kakva će mi iskustva ovaj terenski rad doneti. Mogla sam da steknem uvid u živote stanovnika jednog naselja, upoznala sam njihove priče i njihove borbe. Ovo istraživanje ostavilo je dubok utisak na mene, rekla je dr Klara Tot-Glemba, od koje smo takođe saznali da je Molifalva bila jedno od naselja u žomboljskom srezu bivše Torontalske županije, a njeno stanovništvo je regrutovano iz okolnih naselja u kojima su živeli Nemci. Međutim, Molifalva je imala tužnu sudbinu, gotovo stalno prisutne podzemne vode, poplave, epidemije, a činjenica da je nakon Drugog svetskog rata pretvorena u logor smrti, dovele su do potpunog nestanka sela.
Vlč. dr Endre Horvat, paroh Hajdukovo-Ludaša, potpredsednik Hrišćanskog intelektualnog kruga, analizirao je Petefijevo delo „Apostol” očima teologa.
– Moja prezentacija je napravljena da se poklopi sa činjenicom, da imamo jedan mali čitalački krug, gde čitamo i razgovaramo o različitim delima. Povodom Petefijeve dvestogodišnjice smo pročitali „Čekić mesta” i „Apostol“. Iz toga je proistekao jedan veoma dobar razgovor, koji je bio osnov ovog izlaganja. Petefi je pisao „Apostol” od juna do septembra 1848. godine. Možemo sa sigurnošću reći da je to delo o Petefiju, sa stanovišta da apostol kaže ono što Petefi misli, čuli smo od vlč. dr Endre Horvata.
(Foto: Edvard Molnar)
Učesnici su takođe mogli da čuju predavanje dr Erike Filus, direktorke Porodične kuće i Memorijalnog muzeja „Petefi”, pod naslovom „Petefijev kult u Kiskerešu”. Dr Filus je govorila o tome, kako se Petefijev rodni grad već duže vreme trudi da održi tradiciju i zadužbinu ovog velikog pesnika. Ona je istakla, da muzej u Kiškerešu ima najveću kolekciju savremene likovne umetnosti u zemlji, sa zbirkom od više od 600 komada. U svom izlaganju, ona je takođe naglasila, da je dvestogodišnjica Petefija u 2022-2023. godini od izuzetnog značaja za sve Mađare.
Obeležavanje 200 godina od rođenja Šandora Petefija pruža priliku da se na nivou Karpatskog basena upozna i preispita nacionalno pamćenje i akumulirana znanja vezana za najpoznatijeg mađarskog pesnika. Ona je rekla da je Kiškereš, kao rodni grad Šandora Petefija, uvek bio na čelu negovanja kulta pesnika. Naselje, kao i Porodični dom i Memorijalni muzej „Petefi”, nastavljajući višedecenijske lokalne kulturne tradicije i tražeći nove puteve, žele da pomognu ljudima današnjice da se vrate Petefijevom pesničkom nasleđu i ljubavi prema pesmi.
Dr Ferenc Nemet, istoričar kulture, urednik, profesor Učiteljskog fakulteta na mađarskom nastavnom jeziku u Subotici, u svom izlaganju pod nazivom „Istorija razvoja Petefijevog kulta u Vojvodini” objasnio je, da je negovanje sećanja na Petefija i razvoj njegovog kulta u Vojvodini donekle kasnila, a tek sedamdesetih godina 19. veka primenjivala se paralelno sa razvojem mađarske štampe.
– Među njegovim prijateljima i poznanicima, ovde su živela dva značajna kultna stvaraoca: Pal Jambor u Subotici i Gustav Lauka u Zrenjaninu. Petefijeva recepcija je kroz prevode bila jaka i u književnostima okolnih naroda. S vremena na vreme, jubileji i okrugle godišnjice vraćali su sećanje na našeg pesnika u javnu svest, a u istoriji razvoja njegovog kulta u Vojvodini smenjivali su se usponi i padovi. Na kraju, Petefijev kult se stopio u kult 15. marta, i otišao u pamćenje četrdeset osme. Pesnik je kao mlad vojnik proveo oko 9 meseci na teritoriji bivše Jugoslavije, a svoja iskustva sažeo je u 10 pesama. Za lokalitete u Vojvodini se vezuje samo u svojim pesmama. Najčešće je pominjao Nađbečkerek i Kikindu, ali i Suboticu. O njemu su objavljivane vojvođanske publikacije, a ovde su mu za sećanje dobru uslugu učinili i vojvođanski poštovaoci i prevodioci. Bio je poznat i popularan u srpskoj književnosti do te mere da jedva da je postojao srpski pesnik koji nije preveo barem jednu Petefijevu pesmu. U poslednje dve decenije podignuta mu je i javna statua u Kupusini, Mužlji, Bečeju, Novoj Crnji, Srbobranu i Skorenovcu, istakao je dr Ferenc Nemeth.
U izlaganju pod naslovom „Petefi/Asod/Alfeld/pustara – porodični i zavičajni odnosi, karakteristike života ljudi”, istraživača etnografije, muzeologa, univerzitetskog predavača dr Zoltana Klamara, govorilo se o porodičnim i rodbinskim vezama koje povezuju Petefija mnogim nitima sa Asodom i okolnim naseljima. Predavač je prikazao karakteristike narodnog života kroz zavičajne veze koje proizilaze iz pesama, fokusirajući se na južni Alfeld i reku Tisu, koja oslikava tadašnje raspoloženje, svakodnevni način života u prvoj polovini 19. veka.
Nyitókép: (Foto: Edvard Molnar)
