Složnost, angažovanost, želja za dokazivanjem

Na početku našeg razgovora, Marta Varju, glavna urednica našeg dnevnog lista, nije mnogo razmišljala kada sam je pitao šta bi rekla o proteklih osamdeset godina "Mađar soa". Ona je odmah rekla da su bile borbene, a sigurno je to uradila s razlogom, pošto je i sama jačala redove "Mađar soa" od sredine osamdesetih, pa može se reći: bila je očevidac svega što se dešavalo u ovoj redakcija četrdesetak godina. Pre nego što je ušla u detalje, naglasila je da se prilično obradovala kada se ispostavilo da je Udruženje mađarskih novinara Vojvodine "Mađar sou", jedinom vojvođanskom dnevnom listu na mađarskom jeziku, dodelilo medijsku nagradu. Ovo je veliko priznanje, jer je to nagrada od profesionalaca, koja samo dodatno povećava njen značaj, rekla je ona. Međutim, nisam putio da na ovome ostane obrazloženje prvog pitanja, pa sam je ponovo pitao zašto je bez razmišljanja izabrala borben kao pridev za njen odgovor na ovo pitanje.

– Kada razmišljam o ovoj aktuelnoj nagradi, rekla bih da nismo bili razmaženi nagradama nekada ranije, sve do 2014. godine, kada sam u Budimpešti mogla da preuzmem Nagradu za Mađare van matice, kada je naš list star 70 godina dobio ovo ogromno priznanje od premijera Viktora Orbana. Međutim, "Mađar so" ranije nije bio samo dnevni list, ne samo novinsko izdavačko preduzeće, već značajna institucija Mađara u Vojvodini, njen intelektualni centar gotovo od početka. Ona je daleko prevazilazila novinsko izdavanje i granice prenošenja vesti, a bila je i svojevrsni „rasadnik“, iz kojeg su izlazili intelektualci i ugledni predstavnici intelektualnog života, iz kojih su dolazili novinari na radio i televiziju, pisci, pesnici, učitelji, a kod nas su počeli karijeru i političari. Često je bilo poteškoća, ali smo nekako uvek uspevali da savladamo prepreke. To objašnjavam time da su ljudi bili odlučni i posvećeni. Profesionalizam je uvek bio na prvom mestu, uvek su mislili na čitaoca, a naravno i na našu misiju, a to je da služimo vojvođanskim Mađarima, i zato su punom energijom radili u skoro dvadesetčetvoročasovnoj službi u novinarstvu. Sa ovom energijom mogli smo da se suočimo sa mnogim poteškoćama. Konstatacija se, naravno, ne odnosi samo na novinare, već i na urednike, lektore i urednike, to je veliki timski rad. Ako je jedna od karika lanca slaba, ni mašina ne može dobro da radi, proizvod neće biti savršen. Mogu reći da mislim da je to tipično, bilo je dosta složnosti u "Mađar sou", želje da se nešto uradi, želje da se to dokaže. To me je uvek pokretalo.

Šta ste čuli o počecima, šta je onda izazvalo borbu, a šta kasnije?
– Početak mora da je bio veoma težak, kada je list nastajao, tada, 1944. godine, zvala se Slobodna Vojvodina, i stalno je bila cenzurisana. Od Božića 1944. godine do 27-og septembra '45. godine je trajao ovaj prvi period, nakon čega je list dobio naziv "Mađar so", što je takođe značilo otvaranje, naravno, ne neko veliko otvaranje, ali su u list uključeni žanrovi karakteristični za mađarsko novinarstvo, novine se više nisu sastojale isključivo od prevoda. Tada su, kako mi kažemo, naši preci uspeli da do 1955. godine "Mađar so" učine čitljivim, takoreći novinama na svetskom nivou, a da ne pominjemo da se smatrao dnevnim novinama sa nacionalnim pokrićem. Počelo je zlatno doba "Mađar soa", koje je trajalo do 1975. godine, dakle period od dve decenije, i važio je za najbolje, najslobodnije i najslobodnije uređivane dnevne novine na mađarskom jeziku na svetu. Naravno, možemo reći da nam je bilo lako, jer je tada u Jugoslaviji bilo mnogo više prilika nego, na primer, u Mađarskoj. Zahvaljujući politici nesvrstanih, novinari su mogli da putuju, da budu deo jugoslovenskog novinarskog tima, uvek su odlazili u inostranstvo, ne samo na o3limpijske igre i sportske događaje, već i na političke posete, mogli su da steknu uvid u rad istočnog i zapadnog bloka i mogli su relativno slobodno da pišu o obadva. Drugo pitanje je što se, recimo, da se politika nesvrstanih nije mogla kritikovati, ali je politika dva velika bloka ipak mogla. Dakle, ovo je bilo značajno nasleđe, a kada smo došli do 90-ih godina, do ratnog perioda, sudbina lista je ponovo postala veoma teška, jer je postojao državni monopol na štampana medijska izdanja, a mi nismo bili među miljenicima vlasti zbog naše mirovne politike. Tada su pokrajinska vlada i pokrajinski skupština bili osnivači, menjali su se glavni urednici jer ih vlast nikada nije volela, ali nakon što je Šandor Balint postao glavni urednik, došlo je do svojevrsne ravnoteže, pa možda mogu reći da smo uspeli u normalnijim okvirima, redovno izdavajući list, da oblikujemo imidž "Mađar soa".

Da li je iznalaženje istine, prodor bio moguć i u teškim trenucima?
– Uspeli smo da iskoristimo ovaj period da pokrenemo novinske dodatke i pređemo na kompjutersku redakciju, a zapravo je pred kraj ratnih godina, 1999. godine, ponovo izašlo naše onlajn izdanje samo da bismo se nekako izvukli iz okvira blokade javnog informacisanja. Dakle, i kada je bilo najgore, mogli smo da preokrenemo događaje u svoju korist.

Šta je okarakterisao period posle 2000. godine?
– Jedna od reorganizacija počela je početkom 2000-ih godina, mislim da je tragično ono što se dogodilo. To je bio period tronožne stolice, kada je srce novosadske redakcije premešteno u Suboticu, pored toga postojala je redakcija u Senti, ali je otvorena i manja redakcija u Bačkoj Topoli. U Novom Sadu je došlo do smanjenja broja zaposlenih, a oni koji su ovde radili mnogo su propatili. Ako ima nešto na šta sam ponosna, to je što je ova loša odluka kasnije poništena, a danas se unutrašnja politika, privreda i druge rubrike ponovo spremaju u Novom Sadu, u sedištu lista, tu je novinski desk, a posao je neometaniji. U međuvremenu je došlo i do promene osnivača, privremeni Mađarski nacionalni savet je preuzeo osnivačka prava, što je postalo spas za list, jer bi inače bio privatizovan, što bi, sigurna sam, na kraju značio i njegovu propast. Nacionalni savet za nas takođe znači da možemo računati na efikasniju podršku matične zemlje.

Od 2011. godine ste glavni i odgovorni urednik lista. Koji su bili najvažniji koraci u tokom ovog perioda?
– Amikor átvettem a lapnak a főszerkesztését, számos aprónak tűnő változást kellett eszközölnöm. Akkor például a hétvégi számban nem voltak regionális oldalak, nem volt gazdasági oldal. Nem is tudom, mivel töltötték meg a hétvégi kiadást, ami ráadásul az egyik legolvasottabb. Néhány hónapon belül visszaállítottam a regionális oldalakat, a gazdasági oldal is visszakerült abba. Az online kiadást is meg kellett újítani, s azóta egy fölfelé ívelő pályát mutat. Lényegében az volt a célom, hogy naprakész, friss újságot készítsünk, ilyen írásokat követeltem meg a munkatársaktól. Egy ideig még a példányszám is növekedett, ami már abban az időben is lehetetlennek tűnő feladat volt. Minden napra bevezettem egy mellékletet, mert így tudtam elképzelni, hogy a nyomtatott sajtó megmaradjon: ha a szórakozás, hobbi terén is olvasási élményt nyújtunk. Mindennek az elérése érdekében rengeteget kellett és kell dolgozni, mert a napi újságot is el kell készítenünk, ezenkívül a mellékleteket is, lényegében mindennap egy hetilapot is a napilap mellé. Úgy gondolom, vezető szerepet játszik ma az újság, ilyen szerepet tudhat magáénak az online térben és a nyomtatottban is. Valaki erre azt mondhatja, hogy a nyomtatottban nincs is konkurencia, mert nincs másik napilap. Valóban, nincs másik napilap, de azért nekünk fel kell venni a versenyt a rádióval, a televízióval, a más magyar nyelvű informatív műsorokkal is, és én azt hiszem, hogy ebben teljesen versenyképesek vagyunk.

Koji su najveći izazovi danas? Kažu da štampani mediji neće još dugo postojati...
– Emlegetnek nyolc évet, mások adnak még a nyomtatott sajtónak tízet, húszat. Én inkább negyvenet mondanék. Persze küzdeni kell e folyamat ellen. Folyamatosan agyalunk, hogyan lehetne még többet adni a napilapban. A közösségi eseményeken ott vagyunk, arról készítünk képes beszámolókat, riport formájában hozzuk az újságban ezeket egész héten, az emberek szeretik magukat viszontlátni a lapban. Tervezett újságírás kell, nem tudunk csupán a napi hírekkel versenyezni. Valami többletet kell nyújtani. Folyamatos az új tartalmak bevezetése, de a nyereményjátékok, ajándékok is, most például éppen magyarkártya-kollekciót gyűjthetnek össze az olvasók a hétvégi számokból. Sok a pozitív visszajelzés, most például arra is, hogy a 80. évébe lépett Magyar Szó fejléce változott, január elseje óta mindennap piros betűs, lassan megszokják az emberek, s ez már így is marad. Elindítottunk egy sorozatot a nyolcvanadik év elején: megszólaltatjuk a nyugalmazott munkatársainkat, beszélnek az újság múltjáról, arról az időszakról, amikor ők dolgoztak itt: a legidősebb 92 éves, van mire visszaemlékeznie! Élőújság-sorozatot is tartunk, szintén az olvasókkal való kapcsolattartás végett, nemcsak itthon, hanem nemrégiben Budapesten is jártam, bemutattam a lapot, a jövő héten Szegedre is eljutunk.

Domaće tržište dnevnih novina je u suštini tabloidno i uličarsko. Kako "ozbiljno" novinarstvo može da opstane na ovom prostoru?
– Nikad nam nije palo na pamet da krenemo u takvom pravcu. Senzacionalizam se dugoročno ne isplati. Morate biti obavešteni o svemu, ali mislim da naše čitaoce ne bi zanimale najtrivijalnije tabloidne teme i izmišljene priče. Moramo se baviti prenošenjem vrednosti, izdavati novine i knjige, kao i do sada.

Da li se misija lista promenila u proteklih osamdeset godina? Danas je sve istaknutije da je dnevni list vojvođanskih Mađara. Da li je naše osipanje uzrok ovome?
– Medijska strategija Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine nam je odredila pravac. Dakle, postalo je jasno u kom duhu pišemo i za koga. Ako se ova strategija odnosi na bilo koga, onda se svakako odnosi na nas kao medij čiji je osnivač nacionalni savet.

Ova misija se ogleda i u pobedničkom sloganu nedavno raspisanog konkursa za slogan.
– Da, održan je interni konkurs na koji su zaposleni u našem listu prijavili blizu devedeset slogana. Mađar zaslužuje "Mađar so". Ovaj slogan je pobedio. To mnogo govori o tome za šta se zalažemo. Po meni je dobro raditi u "Mađar sou". Novinarstvo je bogatstvo mogućnosti. Novinarstvo se može raditi samo srcem i dušom. Dosadno, nezainteresovano, sa kolutanjem očiju, nema šanse. Verujem da u Vojvodini i dalje postoji ogromna potreba i potražnja za mađarskim novinarstvom.