Na velikoj hladnoći, noge nam se zaglave u uskoj lokvi blata kada nas Arijana, dvadesetpetogodišnja majka četvoro dece, pozove u svoj dom. Istina, ona sada ima samo troje dece kod kuće, jer je četvrto ne svojom krivicom otišlo hraniteljima. Dok je ona otputovala za Kanjižu kod lekara, jedan od njenih poznanika je odveo malog na granicu da prosi, za šta ona nije znala. Kako kaže, gubitak deteta ju je toliko zaboleo da joj je srce skoro puklo, a volela bi da može da ga vrati, za šta čini sve što može i sarađuje sa institucijama. Ostale troje dece sjajnih okica ogrnuti kaputima u mračnoj sobici na krevetu jedu grickalice, osmehuju se, malo toga osete da to možda nije prirodno, jer ništa drugo nisu iskusili. Majka me rado vodi u obilazak po njihovom domu, gde nema potrebe da se mnogo šeta, njih petoro dele dve prostorije, uključujući i kuhinju. Tako je, kako je, ali ovde se sprema ručak, a ima čak i tri male peći koje ne daju mnogo toplote. Majka kaže da uvek pazi da ima drva za ogrev, a ako ne može drugačije, skupljaju granje iz obližnje šumovite površine. Izvinjava se što je morala da me uvede u ovakvim okolnostima, a ja se izvinjavam što sam ušla u cipelama, ali me uverava da nema problema, ionako će danas ribati sobe. Njen partner Atila kaže da bi želeo da stvori bolje uslove za porodicu, ali to je teško postići uz privremene poslove koji dobije na povrtarskoj farmi. Bio je i Holandiji, gde je radio, ali mu je porodica jako nedostajala. Kada se postavi pitanje da li žale što nisu učili, Atila odlučno kaže da sam u pravu, trebalo je da uče, jer mu je beskorisno da može da izgradi kuću ako ne može da se zaposli bez diplome. Jednostavno nije imao ko da ih ohrabri da uče. To nije bio običaj. Ali njihova deca već idu u institucije, i u stvari, nove prilike su i njima prilično privlačne.
Kako smo se približavali, sve je više ljudi izlazilo iz susednih kućica, među kojima i Mile, koji sam odgaja unuke u kući koju bi polako trebalo napraviti useljivom. Sada se još tu nekako se zavuku, ali ovakve okolnosti bi rastužile svakog dobrodušnog čoveka. Obećana mu je pomoć. Obećale su to i Kristina i Tibi.
Kristina je niko drugi do direktorka socijalnog centra u Kanjiži, koja je poslednjih godina razvila kompleksan program koji se bavi ovim problemom u korenu.
Tibor pokazuje kuću na Horgošu u kojoj živi njegov deda sa unucima i nadaju se da će kuća uskoro izgledati drugačije (fotografija BJK)
– Ono što sam stavio na papir je za mene smernica i ja to sledim. Ne volim kada te stvari ostanu samo reči na papiru i nemaju suštinu. Analiza problema i slučajeva, dosta ličnog rada na terenu i stalna komunikacija sa kolegama rezultirali su razvojem konkretnih opcija za rešavanje problema romske populacije i, na neki način, približe njih prosečnoj populaciji. Svemu tome je u velikoj meri doprinela stručna i finansijska podrška Stalne konferencije gradova i opština, koja je rezultirala Akcionim planom za Rome koju je skupština opštine usvojila pre mesec dana, skromno je rekla direktorka koja je danonoćno radila na rešavanju ovog problema, kao i na istraživanju mogućnosti.
– Najveće prepreke romskoj populaciji su pre svega nisko obrazovanje i duboko siromaštvo, ali to dvoje idu ruku pod ruku, jer u današnjem svetu, da bi neko uspeo, mora da uči i da se obrazuje, makar i na osnovnom nivou. Međutim, veoma je teško suzbiti stereotipe koji su se razvili o romskoj populaciji uopšte. Vraćanje ljudi koji su često gubili veru nije lak zadatak, a to je i zbog činjenice da su ih neki ljudi često iskorišćavali u razne sebične svrhe, ali nisu ispunili obećanja, zbog čega je teško zadobiti njihovo poverenje. Oni se plaše i socijalnog centra koliko i vatre, jer misle da smo mi ti koji ćemo decu uhvatiti, spakovati i odvesti, rekla je Kristina, ali sam u Horgošu videla nešto sasvim drugo, tj. da imaju poverenja u zaposlene u centru, ali i da znaju da postoje uslovi i da imaju neobične obaveze, ali se svi trude da im to pređe u naviku. To uključuje, na primer, higijenu ili odlazak u školu.
– Svaka misao i svaka akcija koju preduzmemo zasniva se isključivo na profesionalizmu, rekla je Kristina Telek, koja je govorila o aktuelnim projektima koji se uglavnom realizuju uz konkurse, a koji imaju za cilj afirmaciju romske populacije, a na koje i lokalna samouprava gleda blagonaklono i finansijski podržava. Zadobili smo deo zajednice. Počeli su da se bore protiv siromaštva i nepismenosti. Ogromnu pomoć u tom pogledu pružila je Osnovna škola „Karolina Karas” u Horgošu, u koju se upisalo 48 osoba, a 43 se aktivno školuju u obrazovanju odraslih i žele da završe osmi razred. Anita Guljaš Oldal, direktorka škole, sprečila je neredovno pohađanje škole i tako ojačala vezu između škole i socijalnog centra. Srednja škola u Kanjiži je beskrajno otvorena za pružanje obrazovanja odraslih na nivou srednje škole, a to će se nastaviti i ove godine. Pripreme su već uveliko u toku. Pored toga, uspeli smo da pomognemo i maloletnim majkama. Kada je jedna devojčica zatrudnela i još išla u osnovnu školu, na primer, školovala se kod kuće i ostajala je kod kuće, tako da su praktično svi njeni kontakti, bilo sa vršnjacima ili sa spoljnim svetom, prestali. Rodila je dete i pokušavala da odgaja bebu sa svojom jednostavnošću i svim dobrim i lošim stvarima koje je naučila, ali sada dobija stručnu pomoć od nas u dnevnom boravku, gde imamo i medicinsku sestru i domaćicu sa dobrim pedagoškim smislom, tako da kod na rade različiti ljudi, uz efektivnu pomoć lokalne samouprave. Pomogli smo maloletnim majkama, ppmogli smo deci od 3-6 godina koja nisu u sistemu, pa još ne idu u vrtić. Ovaj program je zapravo bio osmišljen za vrtić, ali smo se odmah suočili sa problemom da ova deca imaju toliko lošu higijenu da ne možemo da uvedemo ovaj program u vrtić. Tako je sada, praktično usput, razvijen i formiran novi program, a to je takozvana priprema za vrtić, gde deca uče higijenske navike i socijalne veštine, pa se socijalizuju do tog nivoa da mogu da se priključe vrtiću bez bilo kakvih problema, objasnila je Kristina Telek, koja je takođe pričala o eklatantnim slučajevima, na primer, kako je bilo dete koje nije naučilo da hoda jer je njegova majka mislila da čini dobro sa tim da ne pušta dete da puzi, i po ceo dan ga je gurala u kolicima za bebe.
Osmehuju se uprkos okolnostima (fotografija BJK)
Sada je i on u sistemu i počeće da se školuje kao prosečno dete. Ovakve informacije koje pružamo su dobre za roditelja, dobre za dete i biće od koristi i za zajednicu u budućnosti, objasnila je direktorka, od koje smo saznali i da na Horgošu, u zgradi dnevnog boravka Centra za socijalni rad, koju vodi Čaba Tolnai, čija je obnova trenutno u toku uz pomoć prekograničnog IPA konkursa i podrške lokalne samouprave, deca su u mogućnosti da se svakodnevno peru i dobijaju čistu odeću, na čemu su im beskrajno zahvalni i navika se razvija. „Zahvalni su što su na dobrom mestu, što imaju sve. Ljubaznost, pažnja, zagrljaji, činjenica da možete da ih mazite po glavi, a da se ničega ne plaše. To su veoma važne stvari u razvoju detetovog samopoštovanja. Onda imamo dosta mladih ljudi koji su nam se usput pridružili, sada su tinejdžeri, u kojima vidimo potencijal da ne moraju da krenu putem maloletničke delinkvencije, sve što im treba je malo podrške i krenuće drugim putem. Obrazovni koordinator programa obrazovanja odraslih Laslo Čikoš je veoma dobar, a tim je pojačan i romskim koordinatorom Tiborom Zaharovićem, za čiju platu trenutno podršku daje Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova sa značajnim doprinosom lokalne samouprave, rekla je direktorka, koja je takođe prepoznala koliko je važno imati kontakt osobu koja pomaže u komunikaciji između Roma i institucija i kancelarija. Tibor putuje po terenu, posreduje pri problemima Roma koji se suočavaju sa poteškoćama i pruža pomoć u navigaciji kroz lavirint birokratije. To što je i on romskog porekla malo olakšava stvar, jer sa Romima komunicira na njihovom jeziku, a kako je rekla, veoma je važno biti čvrst, postavljati pravila, ali ipak imati ljubavni odnos prema njima. ljudi koji su rođeni u ovoj situaciji. Radnici na terenu, koje finansira Nemačka razvojna agencija (GIZ), pružaju savete o načinu života, što jednostavno znači pružanje pomoći u svakodnevnim aktivnostima socijalizacije. Tokom naše turneje sa Tiborom uvidela sam da ovo može biti uspešno, jer je nekoliko ljudi već shvatilo da žele da se izvuku iz dubokog siromaštva tako što će krenuti u školu, a zatim se zaposliti nakon diplomiranja. Kako žele bolju kuću, u kojoj mogu da se kupaju kao u dnevnom boravku na Horgošu.
Prijave i podrška lokalne samouprave omogućile su da se uključe terenski radnici i koordinatori, da se zgrada u Horgošu u potpunosti obnovi, da se nadgledaju i obezbede aktivnosti za decu u dnevnom boravku, da se podrže maloletne majke i da se obrazuju odrasli, sa puno rada i jakih ruku, sa pametnim i predanim vođstvom, što je svakako prisutno u ovom slučaju. Prema rečima direktorke Kristine Telek, ovaj san mora da se nastavi, tako da se krug mora zatvoriti, a poslednja karika u ovoj priči je socijalno preduzetništvo.
Nyitókép: Kristina Telek, direktorka Centra za socijalni rad i koordinator za rome: Tibor Zaharović (fotografija BJK)
