Naš članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Peter Tot je rođen u Malom Iđošu i od tada živi u svom rodnom selu, sa manjim ili većim prekidim, kao što su godine provedene u vojsci ili dok je studirao. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Subotici, nakon čega je petnaestak godina radio u komercijalnom odeljenju jednog poljoprivrednog preduzeća, zatim na finansijama, a potom i kao menadžer. Novinarstvom je počeo da se bavi na prelazu u novi milenijum, kada je imao više od četrdeset godina, iako su njegovi radovi objavljivani i u školskim novinama, kao i u kolumnama časopisa „Jo pajtaš”. Vezano za ovo priznanje, pitali smo ga o dosadašnjoj karijeri, bitnim iskustvima iz detinjstva i najvažnijim trenucima u protekle dve decenije.
Šta nosiš sa sobom iz detinjstva u Malom Iđošu?
– Sećam se da moja strast prema novinama i štampi potiče još iz vremena kada nisam znao ni da čitam. Krajem šezdesetih godina, „Mađar so” je imao kolumnu pod nazivom „radosni pronalazač grešaka”. Nisam još znao ni da čitam, ali sam jedva čekao da raznosač novina donese nedeljni broj i tražio bih razlike između dve slike koje su na prvi pogled izgledale identične. Moj otac je pratio više novina koje sam sa interesovanjem listao. Naravno, one na mađarskom jeziku, „Mađar so”, „Het nap”, ali uvek je na stolu bio i nedeljnik na srpskom jeziku „Sport i svet”, kao i druge novine. Kada sam naučio da čitam, moja interesovanja su se proširila. Tako sam tada, na primer, počeo da čitam i „Mađar so”. Strast prema ovome je prisutna od kada sam bio dete. Moji crteži su objavljeni u dečjem časopisu „Mezeškalač”, a moji tekstovi u „Jo pajtašu”. Ovaj drugi je sredinom sedamdesetih godina imao takmičenje u lepom govoru i ja sam tamo pobedio. Prvo sam pobedio na školskom, zatim na okružnom takmičenju i na kraju u vojvođanskom finalu. Nikada neću zaboraviti, nagrada za ovo je bilo jedno putovanje, uz zlatnu plaketu. Na primer, išli smo u Sarajevo, a odveli su nas i u dolinu Neretve.
Šta si želeo da budeš kada si bio dete? Gde si završio svoje studije?
– Zanimljivo je pitanje, šta sam želeo da budem? Od malena sam voleo životinje. Bio sam veoma mlad kada sam video čoveka kako vodi pse. Rekli su da to ide šinter. Nisam znao mnogo više o tome, a kada me je jedna teta pitala, „Pečikem, šta ćeš biti kada porasteš”, rekao sam: „šinter”. Kao učenik osnovne škole želeo sam da budem biolog ili zoolog. Kada sam u osmom razredu morao da napišem sastav o tome šta želim da budem, napisao sam da ću biti lovočuvar u Australiji. Nastavnica iz mađarskog je mislila da je ovaj sastav dobar, ja sam dobio peticu i pročitana je na času, ali kada je razredni starešina za ovo saznao, pozvao je moje roditelje i rekao da bi učenik osmog razreda trebao imati ozbiljnije ideje o sopstvenoj budućnosti. Ali tada niste morali da birate karijeru u osmom razredu, ja pripadam generaciji koja je išla i u 9. i 10. razred. Kada sam išao u deveti razred, tada sam već mislio da ću postati elektroinženjer, a na kraju desetog sam osetio da me privlači i ekonomija. U to vreme u srednjoj ekonomskoj školi u Subotici otvorio se takozvani smer mehanografija i tu sam se upisao, a nakon toga sam završio i smer marketinga na ekonomskom fakultetu. Svoju diplomsku tezu sam napisao o akcionarskim društvima. Ova tema je delovala sasvim novo u to vreme, u sumrak samoupravnog socijalizma, kada se učilo o radnim organizacijama, kao – po tadašnjem shvatanju – jednom od najnaprednijih oblika privrednog organizovanja.
Ko je na tebe najviše uticao tokom ovih mladalačkih godina?
– Ima dosta ljudi koji su verovatno definisali moju ličnost. Pre svega, moja majka, koja je bila pričljiva i da ne kažem brzogovorna žena, pričala mi je mnogo priča još od vremena kada sam bio beba. Možda sam zahvaljujući tome navodno počeo da pričam kada sam imao devet meseci. Posle toga su došle vaspitačice, učiteljice, nastavnici i profesori. Ne mogu a da ne pomenem nastavnika Đerđa Mirniča, koji me je pratio i pratio sve vreme kada sam pobedio na takmičenju u lepom govoru „Jo pajtaša”, i učiteljicu Agneš Šipoš, koja je takođe uvek računala na mene kada sam morao da pišem na konkurse za takmičenja u pisanju sastava, kao i u drugim sličnim slučajevima. Kasnije su i mnogi moji srednjoškolski nastavnici i profesori na fakultetu takođe imali veliki uticaj na razvoj moje ličnosti, barem ja na to u ovom trenutku tako gledam.
Čime si se bavio nakon završenih akademskih studija?
– Kada sam započeo svoje studiranje, najveća firma u Malom Iđošu koja je zapošljavala najviše ljudi bilo je lokalno državno poljoprivredno preduzeće, a ja sam bio njihov stipendista. I zapravo, još ’89 godine, pre nego što sam odbranio diplomu na univerzitetu, već sam bio zaposlen i započeo sam svoju karijeru u odeljenju za trgovinu. U stvari, stekao sam dosta iskustva već tokom prve godine, jer je to bila godina kada je bivša jugoslovenska država, Jugoslavija, još uvek bila jedinstvena država, a lokalno poljoprivredno gazdinstvo bilo je poznato u celoj zemlji po svojim kvalitetnim jednodnevnim pilićima. Radili smo sa ozbiljnim kompanijama, kao što su tada najpoznatije slovenačke velike kompanije, a zapravo smo imali partnere iz skoro svih država članica i za to vreme sam stekao mnogo korisnih znanja. Nakon toga radio sam još nekoliko godina na trgovinskom odeljenju kompanije. Onda sam kasnije, kada su se pojavile poteškoće, premešten i postavljen na čelo finansijskog odeljenja, a krajem 90-ih godina bio sam i generalni direktor kompanije. Duga bi bila priča o zadacima koji su zapali zaposlenima u preduzećima tokom perioda embarga, jer u to vreme, zbog sankcija i raznih kaznenih mera, nije bilo lako održavati proizvodnju u kompaniji. Posle NATO bombardovanja, državna poljoprivredna kompanija u Malom Iđošu doživela je sudbinu drugih njemu sličnih preduzeća. Došao je stečaj, pa privatizacija.
Kako si se zainteresovao za novinarstvo? Koliko dugo si u redakciji „Mađar soa” u Bačkoj Topoli?
– Pisanje nikada nije bilo strano za mene, pomenuo sam da su moji tekstovi objavljivani u „Jo pajtašu”, zatim u raznim školskim, lokalnim i omladinskim novinama, kao i u jednom subotičkom listu. Uprkos tome, nekako mi tada nije palo na pamet da ću jednog dana postati novinar. U mom srednjoškolskom razredu bila su samo tri dečaka, jedan od dečaka je želeo da bude novinar, a ja sam svoju budućnost zamišljao kao ekonomista, kao neka vrsta menadžera kompanije, ili kao preduzetnik. Ali sada se situacija promenila, ja sam novinar, a on uspešan preduzetnik u Mađarskoj. Kada je 2004. godine u Bačkoj Topoli počelo da radi tadašnje opštinsko preduzeće za javno informisanje, koje je u stvari bila radio stanica, a funkcionisala je i jedna lokalna TV stanica, tražili su zaposlene, a nakon razgovora za posao, prvo sam primljen kao honorarni spiker, a potom sam postao novinar. U početku je postojala i mogućnost izdavanja štampanih publikacija, pa mislim da smo već tada izdavali jedan mali bilten na mesečnom nivou. U istoj zgradi bile su i redakcija radija i redakcija „Mađar soa” u Bačkoj Topoli, koju je u to vreme vodila Klari Nađ, a pošto je videla da radim na uređivanju vesti na radiju i da su moji članci objavljivani u lokalnim novinama, pitala je da li mogu da pomognem redakciji „Mađar soa”, jer kadrova je u to vreme bilo malo, nisu stizali svuda, tako da su onda, pre više od 20 godina, već objavljeni moji prvi članci u našim dnevnim novinama. Kasnije sam pisao ne samo za stranicu Bačke Topole, već i u drugim kolumnama.
Stalni si saradnik novinskog dodatka „Sportvilág” (Sportski svet) i priznati pisac ekonomskih tema širom Vojvodine. Istorijski uspeh TSC-a si mogao da pratiš izbliza...
– Došao sam u kontakt i sa fudbalskim timom Bačke Topole TSC kada sam radio u lokalnom preduzeću za javno informisanje. U to vreme, tim je još uvek igrao u trećoj ligi, a Sabolč Palađi, tadašnji predsednik kluba – sada generalni direktor – redovno je dolazio u lokalnu TV i radio stanicu da obaveštava o rezultatima. Dakle, zapravo, odnos sa TSC-om datira još iz tog vremena, a nakon toga sam imao priliku da pratim podvige ove ekipe, kako su uspeli da se plasiraju u drugu, pa u prvu ligu, a odatle u superligu, kao i prvi evropski nastup tima, izgradnju fudbalske akademije, takođe sam bio svedok izgradnje novog stadiona, TSC Arene, izbliza, i generalno ja sam izveštavao o ovim događajima, kao i o dostignućima tima. Redovno sam se bavio i šahistima, i sam sam i dan-danas registrovani šahista, imam zvanje kandidata majstora i igram za tim Malog Iđoša.
Ekonomske teme zahtevaju mnogo dopunskih informacija i kontinuiranu informisanost. Odakle želja za znanjem?
– Stvarno je tako, obrada ekonomskih tema zahteva mnogo pozadinskih informacija, kao i kontinuiranu informisanost, jer se stvari u našem svetu trenutno menjaju tako brzo da ako nešto zapišemo danas, nije izvesno da će to biti aktuelno i sutra. Mogao bih i da kažem da je za mene ovo neka deformacija ili „bolest” da stalno pratim nove vesti, i to vesti o svetskoj i domaćoj ekonomiji. To je jedini način na koji čovek može da se održava u formi i da bude u toku sa svojim pisanjem, drugačije se to ne može raditi. Moja interesovanja sežu dalje od ekonomskih tema do blisko povezanih tema o poljoprivredi, životnoj sredini, menadžmentu životne sredine i ruralnom razvoju. Volim da ispitujem stvari iz više perspektiva i ilustrujem nekonvencionalne perspektive.
Karakter uslužnosti novinarske profesije pojačana je činjenicom da si, kao dopisnik „Mađar soa”, stalno među čitaocima i u kontaktu sa njima. Šta vidiš kao lepotu/manu ovog posla?
– Nije samo kliše da pisana reč ima težinu. Kredibilitet i objektivnost su važni zahtevi u novinarstvu. Mi formiramo mišljenja, prenosimo vrednost ili je čak stvaramo. Nije svejedno šta i kako prikazujemo nešto, kako se trudimo da prezentujemo suštinu i bitne detalje. Ponosan sam što sam ovo priznanje dobio u vreme kada i naše dnevne novine obeležavaju tako značajan jubilej, a takođe i na to, što mogu da budem član ovog tima, a bio sam i član tima koji se u decembru predstavio na institutu „List” u Briselu, a posetili smo i zgradu Evropskog parlamenta. Takođe mislim da je važno napomenuti da mi supruga, moje dve ćerke, odnosno moja porodica daju čvrst temelj, koji je neophodan da bi čovek mogao da se ostvari.
Koliko su vam važne povratne informacije, kako ste doživeli da ste izabrani za novinara godine u „Mađar sou” za 2024. godinu?
– Priznajem, nisam mislio da ću ikada za bilo šta biti nagrađen u budućnosti. Moja supruga, kada je videla kako pristupam temama i radu, ponekad je, pomalo sarkastično, pitala: Misliš li da će te nagraditi za ovo? Rekao sam da ne mislim tako, ali to je i dalje jedini način na koji se mogu odnositi prema stvarima. Zaista nisam mislio da će to nagraditi. Kada sam video da sam ja dobitnik, prvo nisam mogao da verujem. Posle sam, da budem iskren, bio malo dirnut, što je bilo lepo, jer je ovakva povratna informacija uvek lepa. Čak i povratna informacija koja je kritična je informacija i tera vas da razmislite o tome da li ste nešto uradili kako treba, ili niste uradili kako treba, ili niste dobro formulisali. Povratne informacije ujedno znače i to da čitaju ono što pišem, tako da ono ipak ima smisla.
Nyitókép: Nagradu za novinara godine primio je od direktorice Edvine Erdedi (fotografija Andraša Otoša)