Digitalizacija našeg nasleđa

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Zavod za kulturu vojvođanskih Mađara, zajedno sa Muzejom „Ištvana Tira” u Baji i učiteljskim fakultetom u Subotici, učestvuje u IPA projektu pod nazivom „Granica koja spaja”, u okviru kojeg vrše popis vojvođanskih zavičajnih kuća, kao i kuća u kojima se nalaze zavičajne zbirke, a popisaće i tamo pronađene predmete. Od Đenđi Kormanjoš Katona, direktorice Zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara, saznajemo da su u decembru i januaru u rad u banatskim naseljima bila uključena zavičajna kuća u Sajanu i Tordi, a u Bačkoj „Magda-Lak” u Tornjošu. Otkriveno je i da je suština ovog projekta popisivanje i digitalizacija kulturnog, intelektualnog i narodnog nasleđa, a zatim kreiranje jedne virtuelne izložbe od ovih predmeta.

– Ovo je nešto novo od strane Zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara, ovako nešto do sada još nismo pokušali. U okviru ovog konkursa uspeli smo da nabavimo tehničku opremu – kao što je kamera koja snima fotografije u rasponu od 360 stepeni – pomoću koje možemo da realizujemo virtuelnu izložbu, koja će biti dostupna ne samo iz Vojvodine ili Karpatskog basena, već iz bilo kog mesta na svetu. Znamo da su se mnogi Vojvođani i Banaćani iselili, ali njihova vezanost za ova mesta je ostala, pa se mnogi rado prisećaju svojih rodnih sela, rodbine, prijatelja. To im takođe može pomoći da se rado prisete svog rodnog sela ili uskog područja iz kojeg su potekli. A zašto baš ova dva banatska naselja? Verujem da Zavod za kulturu vojvođanskih Mađara ima posla koji treba da obuhvati celu Vojvodinu, a treba obratiti pažnju i na naselja u Banatu, na naselja u raseljanju. Zbog toga smo se opredelili za dva naselja, s jedne strane, a sa druge strane smo veoma vezani za neko od ovih sela. U oba naselja je intenzivan društveni život, a postoji i zavičajna kuća, navela je direktorica zavoda.

Zavičajnu kuću u Sajanu je osnovalo Društvo za negu tradicije i ekologije „Delibab” 1992. godine, predvođen bračnim parom nastavnika Viktorijom B. Vargom i Laslom B. Vargom. Od čika Lacija smo saznali da je devedesetih godina, kada je počeo rat u Jugoslaviji, u mnogim naseljima, pa i u Sajanu, stao kulturni život. Prema njegovim rečima, zajednica koja živi ovde smatrala je da treba nešto da preduzme, pa su njegova supruga Viktorija B. Varga i dvadeset drugih osnivača osnovali Društvo za negu tradicije i ekologije „Delibab”, a njihov sledeći cilj je bio da kupe jednu kuću i da od njega naprave zavičajnu kuću. Nakon što su pribavili ovu nekretninu, Viktorija B. Varga je posetila lokalne stare porodice i objavila apel u selu, da se zavičajnoj kući predaju oni narodni i stari predmete koji više nisu potrebni ili neophodni za domaćinstvo, i da zajedno urede ovaj objekat.

– 1992. godine svi su pokušavali da se bave nečim, žene su se okupile i odlučile da bi bilo dobro da se nešto uradi za selo, da se organizuju susreti. Zatim smo stupili u kontakt sa Horgošanima, koji su organizovali put u Mađarsku, tačnije u Mestegnje, gde smo posetili i jednu zavičajnu kuću. Ženama se to jako dopalo i odlučile su da osnuju jednu i ovde u Sajanu. Sa velikim entuzijazmom smo pokrenuli ovu stvar i spasili smo ono što se još moglo spasiti. Baš nam je bilo žao stare vršilice koja je ostala u zadruzi, sa kompletnom parnom mašinom, bubnjem i elevatorom, ali nismo uspeli da je sačuvamo. Imali smo tada oko sedamdeset sedam donatora, a sada bi bilo dobro da ih organizujemo, da vidimo koje vrednosti mogu da ostanu, pa da o njima brinemo za buduće generacije, rekao je čika Laci, koji se osvrnuo i na rad udruženja.

– Bavili smo se očuvanjem naše narodne tradicije i običaja. Realizovali smo izložbu testenina, peciva i hleba, što se u to vreme smatralo velikim događajem. U selu smo se spremali za uskršnje praznike, sve u vreme rata, kada su zaista bila teška vremena. Trudili smo se da se povežemo sa decom, organizovali kampove i razne zanatske aktivnosti za njih, gde su mogli da prave igračke i da se bave izradom rukotvorina, pustovanjem, tkanjem, predenjem, ali naravno i odrasli su mogli da se okušaju u ovim aktivnostima. U to vreme i deca su išla u poklade za Pedesetnicu, u svaku ulicu. Lepo su se obukli u narodne nošnje, pevali narodne pesme i plesali narodne igre, priseća se Laslo B. Varga.

U Vojvodini su, pored muzeja, seoske zavičajne i etnografske zbirke, kao i zavičajne kuće od izuzetnog značaja u očuvanju materijalne zaostavštine stanovništva. U poslednje tri decenije formiran je veliki broj ovakvih zbirki, kako na individualnu inicijativu, tako i pod starateljstvom raznih kulturnih udruženja i civilnih organizacija. Iako je očuvanje autentičnih narodnih građevinskih objekata u ovim slučajevima retko postignuto, objekti, koji se u zajednicama nazivaju zavičajnim kućama, prema oceni Zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara, imaju veliku vrednost zbog predmeta koji se tu skupljaju. Kolekcije se uglavnom sastoje od donacija lokalnog stanovništva, ili ih je osnovao neki entuzijastičan privatni kolekcionar. Raznolikost karakteristična za ovakve kolekcije, prisustvo predmeta iz različitih epoha, predmeta domaće radinosti i zanatskih predmeta, kao i fabričkih proizvoda, može odražavati promene u načinu života, odnosa i identiteta lokalnog stanovništva i predstavljati smenjivanje različitih perioda, oblika država i političkih sistema. Međutim, retko se vrši dokumentovanje i popis ove građe. Ovaj prekogranični program pokušava da pomogne u tome.

– Planirali smo da popišemo i dokumentujemo građu zavičajnih i seoskih etnografskih zbirki, jer njihovi stvaraoci – pojedinci i civilne organizacije – često nisu dobijali stručnu pomoć. Uprkos tome, uglavnom su nastale vredne etnografske i zavičajne građe u objektima zvanim zavičajne kuće. Sami objekti ne odražavaju uvek originalne arhitektonske forme karakteristične za dato naselje. U naselje smo stigli sa dvojicom stručnjaka, Agnešom Nađ Abonjijem, etnografkinjom i muzeološkinjom, i Ledom Šiling, etnografkinjom. Niko od njih ranije nije bio upoznat sa ovom zbirkom, pa smo ovde obavili preliminarnu posetu, a onda smo zaključili da su predmeti ovde zaista vredni dokumentovanja. Tokom terenskog rada fotografišemo predmete i pripremamo njihov etnografski opis, odnosno odakle predmeti potiču, koja im je bila funkcija i njihov opšti fizički opis. Fotografije i opisi biće postavljeni u digitalni arhiv vojvođanskih Mađara, gde će svi zainteresovani za materijalnu kulturu regiona moći da pristupe ovim zbirkama u digitalnoj formi, čuli smo od Čile Rešocki Važonji, bibliotekarke i etnografkinje zavoda.
Agneš Nađ Abonji, muzeološkinja i etnografkinja, takođe je učestvovala u popisu zavičajne kuće u Sajanu.

– Ono što ovde mapiramo u okviru programa je paradna soba i kuhinja. Što se tiče opreme paradne sobe, može se reći da je autentična uprkos nagomilanosti. Velika vrednost ove zbirke je što dolazi iz gotovo svakog mesta i okruženja. Naš zadatak je zapravo da ga podelimo na periode i identifikujemo predmete. Ovde se nalaze i predmeti koji su pravi muzejski eksponati, kao što je čaršav na krevetu koji pripada krevetu nameštenom u paradnoj sobi. U potpunosti je izvezena vezom sa ušicama, a ova riznica šara, koja se nalazi na starim predmetima sa prelaza vekova, može da dopuni i građu muzejima, naglasila je muzeološkinja.

Prilikom mapiranja zavičajne kuće u Sajanu, etnografkinja dr Leda Šiling je takođe istakla važnost evidentiranja podataka i njihovog objavljivanja.

– Ovo je sada novi, svež poduhvat, koji je dobar ne samo za Vojvodinu, već i za ceo Karpatski basen, jer će etnografi i oni koje zanima materijalna kultura moći da pristupe ovoj građi, pa naprimer jedan etnograf iz Koložvara može da pogleda naše bokale za mleko ili naše pletene korpe od trske, pa to može uključiti u svoju komparativnu studiju. Zato mislim da je veoma važno da se negde digitalno postave na internetu, jer je to naše nasleđe, naglasila je etnografkinja, koja je potvrdila i da će moći da biraju iz ogromne kolekcije.

– Najvažnije je da su ti predmeti prikupljeni, a imamo šta da dokumentujemo, jer da ovde nije bilo nekog ko se zanima za narodnu kulturu, ne bi bilo svrhe da dolazimo u Sajan. Kolekcija je bogata i raznovrsna, moramo odabrati i proceniti stanje, jer ima mesta gde su kukci izjeli, nešto je pocepano, nešto je prašnjavo, a neke stvari su pokvašene. Nakon toga se može napraviti jedna kolekcija dostojna statusa od značaja za lokalnu istoriju, dodala je dr Leda Šiling.