U službi muzike i zajednice

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Laslo Dieneš, muzički umetnik iz Kupusine, nastavnik i bivši direktor muzičke škole „Stevan Hristić” u Apatinu, muzički direktor dramske grupe „Jožef Šturc” u Kupusini, vođa duvačkog orkestra i kantor lokalne crkve „Svete Ane”, dobio je Plaketu Kulturnog saveza vojvođanskih Mađara. Pored svog izuzetnog profesionalnog kvaliteta, Laslo Dieneš ima značajan uticaj na formiranje zajednice kroz kulturni život svog rodnog sela i šire regije. Sa svestranim umetnikom i nastavnikom razgovarali smo o reakcijama na ovo priznanje, o uticaji muzike na formiranje karaktera, kao i razvoju njegove karijere.

Kako je na tebe uticalo ovo priznanje, koliko si bio iznenađen?

– Bio sam veoma iznenađen. Nisam znao za to, ali pošto je i moja supruga član rukovodstva Kulturnog društva „Petefi Šandor” u Kupusini, od nje sam posle čuo da su razgovarali o tome da me kandiduju za nagradu. Aron Šutus, predsednik KSVM-a, me je nazvao da saopšti ovu vest. Čast mi je, u svetlu dugogodišnjeg rada, ali moja prva misao je bila: Da li ja ovo zaslužujem? Jesam li siguran da sam se dovoljno trudio za sve ovo? Zar neko drugi to ne bi zaslužio više? Uprkos mojim sumnjama, naravno da sam veoma srećan zbog priznanja, doživljavam to kao ogromnu čast.

Koliko dugo si aktivno uključen u kulturni život? Sve je to očigledno donekle povezano sa nastavničkom karijerom, ali možda ne u potpunosti, jer znamo da u mađarskim zajednicama zapadnobačkih sela ljudi mogu postati deo ove sredine gotovo od detinjstva i školskog uzrasta.

– Još ranih osamdesetih svirao sam u Mini orkestru, bilo nas je petoro, počeli smo da se bavimo muzikom… Jožef Šturc, legendarni kupusinski reditelj, po kome je nazvana ova pozorišna grupa, pitao nas je da li bismo želeli da sviramo u predstavi? Od tada sam aktivan u kulturnom životu, pomagao sam ljudima da se uključe u razne kulturne aktivnosti, a onda kada sam napustio fakultet, napravio sam pauzu od četiri-pet godina. Kada sam se vratio kući iz Beograda i zaposlio se u muzičkoj školi u Apatinu, moje prisustvo je ponovo postalo intenzivnije, tako da sam od 1995. godine bez prekida aktivan učesnik lokalnog kulturnog života.

Kako se razvijao tvoj odnos prema muzici, da li se ta orijentacija videla od detinjstva?

– Kao dete, naravno, nisam ni znao da imam sluh. Moj deda je tada bio muzičar amater, svirao je na svadbama, otac je znao da svira harmoniku, ali nije mnogo svirao. Primetio je da imam sluh. Namamio me je da odem u Apatin, odveo me u muzičku školu, gde me je profesorica solfeža primila na audiciju, sećam se još toga, morao sam da pevam pesmu „Már minálunk babám”. Tada nije ništa rekao, ali je kasnije rekao da me očekuju u septembru u muzičkoj školi. To se dogodilo u septembru 1977. godine, i od tada se neprekidno bavim muzikom i od tada traje moja posvećenost ovome.

Gde i kako si završio svoje studije?

– Pohađao sam šest godina muzičku školu u Apatinu, zatim pet godina muzičku školu u Subotici, jer sam završio dva smera, klavir kao osnovnu, a zatim sam u međuvremenu počeo da sviram duvačke instrumente, a kada sam završio srednju muzičku školu, bio sam smeru za muzičara na tubi na drugoj godini, tako da sam ostao još jednu godinu da završim treću i četvrtu godinu. Posle toga je usledio vojni rok i Beograd, četiri godine na fakultetu, pa još dve i po godine do magistrature.

Ako sam dobro razumeo, radio si i u Beogradu...

– Da, u zvaničnom statusu do 1994. godine, zatim kao spoljni saradnik Beogradske opere, kao član Filharmonije, u orkestru Radio-televizije Srbije, u Madlenijanumu u Zemunu, a pored toga i u produkciji Pozorište na Terazijama. Sve je to trajalo do pandemije, jer sam, dok sam radio u muzičkoj školi u Apatinu, odlazio i u Beograd. Onda je odjednom postalo previše, postalo mi je opterećujuće. Nije mi dosadila muzika, već putovanja, pa sam odustao od tih aktivnosti. Morao sam mnogo puta da putujem u Beograd i odatle smo išli ​​u Niš, na primer, da tamo nastupimo sa nekom od opera. Bilo je teško uskladiti sve ovo sa svakodnevnim poslovima ovde. Trenutno, novi i uzbudljiv projekat za mene je da sviram u nedavno formiranom subotičkom „Big bendu”.

Tvoje aktivnosti i profesionalna mreža su izuzetno raznolike i obimne. U to vreme si se ipak vratio kući, živiš u svom rodnom selu Kupusini, radiš kao nastavnik u Apatinu, a jednom mandatu obavljao si i funkciju direktora muzičke škole u Apatinu.

Šta ti je ta uloga značila i koliko ti je važno da svoj talenat možeš iskoristiti u rodnoj zemlji?

– U početku je u meni bila neka vrsta unutrašnje borbe. U glavi mi se motalo pitanje: da li bih mogao biti „nešto više” da sam ostao u Beogradu i bavio se muzikom kao profesionalni muzičar, ili bih postao „nešto manji” čovek ako ću „samo” podučavati...? Pitam se da li sam ispravno postupio što sam napustio ovu mogućnosti u prestonici...? Prošle su godine pre nego što sam dobio jasan odgovor da je to zaista bila ispravna odluka. Pomislio sam, možda je Bog tako hteo, jer nisam slučajno rođen tu gde jesam. Svojim muzičkim aktivnostima mogu doprineti podizanju ugleda našeg sela. Ima onih koji grade ograde, pa se dive njegovom radu, onome, ko ga je gradio..., u našoj struci nema tako opipljivog rezultata, proizvoda, ali duhovna vrednost se računa... Koliko sam učenika podučavao, jesam li uspeo da predam neko znanje njima...? Nije bitno da li se ovaj transfer odvija na muzičkom polju, ali može se desiti i na nivou obrazovanja za život, moraju se naučiti da se snađu u životu. Iskreno, ne žalim što se sve tako dogodilo. Bio sam, i još uvek jesam, uključen i u sviranje, kao i u podučavanje. Oba su različita sveta, i ja sam imao dosta iskustva u oba. Jednostavno je moralo biti ovako kako je bilo. Što se tiče pozicije direktora, nije mi se baš dopalo. Bilo je potrebno dvadesetčetvoročasovno prisustvo, a o odgovornosti da i ne govorimo. Ja sam, pak, tip čoveka koji više voli da ostane u pozadini, onaj koji gura, a ne onaj koji vuče. Prihvatio sam stav da bi trebao da bude neko iz „gnezda”, a ne neko ko je „autsajder”, ko možda ne bi mogao da prenese na buduće generacije duh ove osam decenija stare institucije na dovoljno autentičan način. Tražili su od mene da budem direktor još jedan mandat, ali sam odbio. Mnogo sam naučio tokom svog rada kao direktor, posebno u smislu razumevanja ljudi, jer sam mogao da posmatram svet iz ove perspektive i pozicije. Zbog toga je ovaj period za mene bio jedno značajno životno iskustvo. Zaključio sam je časno, ali moram da priznam, bio je to veliki teret za mene. Za takve pozicije morate biti rođeni, osećam da to nije moja misija. Usuđujem se da se nadam da ću kroz nastavu mnogo više unaprediti ugled škole.

Možeš li se setiti nekih izuzetnih, nezaboravnih trenutaka ili situacija sa nastave?

– Pre svega, želim da istaknem da su tri stvari potrebne da bi dete naučilo da svira muziku: namera roditelja, deteta i učitelja. Ako u ovoj saradnji nedostaje jedan faktor, jedna osoba, onda cela stvar prestaje da funkcioniše. Očigledno je bilo trenutaka kada su sva tri bila prisutna, uz talenat. Pored toga, potrebno je mnogo rada, prakse, učešća na takmičenjima. Naravno, nije samo nadmetanje poenta, jer ne može svako da postane muzičar. Međutim, veza sa muzikalnošću i pristupom muzici može biti odlučujuće. Dokazana je činjenica da oni koji su se kao deca bavili muzikom vide svet potpuno drugačije kao odrasli. Verujem u ovo, lično sam to iskusio. Naravno, bilo je poteškoća. Koliko god neko imao talenat, on čini samo pet odsto karijere, a ostalo je rad i stalna praksa. Još uvek vežbam pet do šest sati dnevno da bih održao nivo. Beskorisno je imati muzički komad u glavi ako ga ne možete pravilno preneti na instrument. Kada sam se borio sa gore pomenutom teškom odgovornošću tokom mog rada kao direktor, bilo mi je teško da se odmorim i regenerišem. Na primer, volim da čitam, ali tada sam primetio da pročitam tri-četiri stranice, a ne znam šta sam čitao, u toj meri nisam mogao da se koncentrišem. Osećao sam potrebu da nađem neki način da se oslobodim napetosti, neki ventil...

Imam muzičku sobu, sišao sam, uzeo bas gitaru ili tubu i svirao dva-tri sata. Posle nekog vremena primetio sam da sam počeo da se opuštam, rekao sam sebi da je to ono što mi treba, sa ovim mogu da sebi dam oduška. Neki ljudi vežbaju, neki biraju druge metode, ali za mene se ovo pokazalo kao najefikasniji način za oslobađanje od stresa.

U svetlu svega ovoga, šta su značili izazovi oko režiranja muzike pozorišne grupe Kupusine?

– Svaki projekat predstavlja novi izazov. Drugačije pristupate izboru muzike za pozorišnu predstavu, a drugačije za uvežbavanje jednog koncertnog komada. U tim glumačkim procesima ne odlučujem sam, mi ih kreiramo zajedno sa rediteljem i kolegama muzičarima. Pre svega, pitanje je u kojoj epohi se radnja dešava, koja je njena tema itd. Uvek smo posezali za hitovima date epohe, ako ih je bilo, a onda je postojao i teži put, da nismo ni komponovali pesme, niti pisali tekstove za njih, već smo tražili pesme koje se uklapaju u tekst sadržaja i melodije. Ovo je teže, ali smo se uvek iznova snalazili.

Uvek sam postavio barem taj uslov za reditelja da bira glumce koji mogu i da pevaju. Kladim se da ako imate pet glumaca koji pevaju, a jedan od njih nema dobar glas, onda će cela predstava biti loša. Naravno, kombinovani efekat glume i muzike je ono što može da učini predstavu uspešnom, i ovog osnovnog principa smo se uvek pridržavali tokom naših zajedničkih kreativnih procesa.

Hoćeš li u ove produkcije uključiti i tridesetogodišnji Duvački orkestar koji vodiš?

– Ponekad doprinosimo uspehu i nastupom Duvačkog orkestra, jer se dešavalo da reditelj ili pisac zahtevaju neko manje učešće duvačkog orkestra, ali to se ne smatra uobičajenom praksom. Redovno nastupamo sa duvačkim orkestrom svake godine tokom Apatinskih ribarskih večeri, za vreme Duvačkog koncerta za proštenje za Svetu Anu u Kupusini, kao i na Uskrs, na uskršnjoj misi. Postoji muzička sekcija u kojoj mogu da učestvuju i naši dečji članovi, pa je ovom prilikom nas više od pedeset zajedno sviralo. Malo je teško okupiti toliki broj ljudi, uprkos činjenici da je bilo vremena kada smo išli na mnoga mesta, ne samo širom Vojvodine, već od Budimpešte pa sve do Beograda. Trenutno imamo starije i mlađe članove, broj varira, ali za proštenje obično se okupimo sa trideset četiri ili trideset pet ljudi. Neki su u međuvremenu odustali, ali od 1995. godine imamo ukupno više od stotinu saradnika. Ogroman je pozadinski rad uključen u sve ovo, ne samo pri probama, već i u pripremi muzičkih transkripcija. Teško je započeti proces probe, ali kada se koncert završi, ili tokom generalne probe, kada vidim da se sve poklopilo, osetim ogromno olakšanje i radost, a onda osetim da je vredelo. Danas je mnogo teže uključiti ljude u aktivnosti zajednice nego što je to bilo nekad, postali smo ležerni i ne želimo da izađemo iz naše zone komfora, koja je sve uža i uža. Možda bi ovaj stav bilo moguće promeniti malim koracima, jer možemo i treba da mobilišemo energiju koja nam je na raspolaganju.

Ovo takođe pokazuje da podučavaš ne samo kroz svoju karijeru, već i kroz primere iz tvog života. Bio si u mogućnosti da svojoj deci daš nasleđe koje ih je dovelo do umetničke karijere. Da li misliš da si imao uticaja na ovo?

– Kad sam bio mali, mnoge kuće su imale i konje. Vezali smo ždrebe pored njih, ono nije vuklo kolica, samo se kretalo pored njih. Moja deca nisu videla ni čula ništa osim muzike, vežbe i nastupa. To je bila skoro i njihova igra. Moj sin Akoš je morao da nacrta sintisajzer na velikom listu papira, sa zvučnicima pored njega, a zatim da ga oboji. Već tada je igrao muzičara, ili da će to jednog dana postati. Moja ćerka Blanka i moj sin Akoš, kada su krenuli da stasavaju, upisali su se svojom voljom u muzičku školu, iako nijedno od njih dvoje nije volelo da vežba, kao ni ja tada, ali su videli ovaj primer pre sebe. Kada su hteli da izlete iz gnezda, moja supruga Valerija i ja smo razmišljali šta da im damo kao savet, kuda i u kom pravcu da krenu. Odlučili smo da bi bilo najbolje da oboje dece imaju civilnu profesiju, koju bi stekli u srednjoj školi, jer su joj se uvek mogli vratiti. Tako je Akoš postao tonski inženjer, a Blanka modni dizajner. Moja ćerka je po završetku osnovne škole igrala u lokalnoj pozorišnoj grupi, a pošto nije želela da ide u muzičku školu, tri godine je privatno učila džez pevanje kod Beate Dudaš. Sve joj je to dobro došlo kasnije u glumačkoj karijeri. Blanka je sada glumica u pozorištu „Petefi” u Šopronu. A Akoš je diplomirao sa odličnim uspehom posle prve godine, i ja sam ga hrabro upisao na ono što je želeo, na smer za bubnjara. Nakon što je diplomirao kao tonski inženjer, završio je i srednju muzičku školu, smer džez. Potom je nastavio svoje studije u Muzičkom studiju „Kőbányai” u Budimpešti, gde je diplomirao kao bubnjar na smeru džez-roka. Trenutno svira u nekoliko bendova i radi kao tonac u Novosadskom pozorištu.

Ostavili smo za kraj pitanje o tvojoj nedavno započetoj muzičkoj aktivnosti, ili bolje rečeno tvojoj službi. Sada si kantor u crkvi „Svete Ane” u Kupusini…

– Ovu službu obavljam od Velike subote 2010. godine. Stari kantor je još bio živ, ali je već bio bolestan, pa je misa održana bez orgulja. Tada me je Jožef Molnar, predsednik lokalnog pastoralnog saveta, pitao da li bih svirao na orguljama na Veliku subotu i uskršnju nedelju da uskršnja liturgija bude svečanija. Poziv je bio iznenađenje jer iako sviram klavijaturni instrument, nikada ranije nisam pokušao da sviram orgulje. Na kraju sam pristao. U početku sam išao i u Beograd, gde su se koncerti obično održavali vikendom, pa je pored mene kantor crkve postao i Oskar Molnar. Pa nas dvoje se smenjujemo „u službi”. U početku sam na ovu aktivnost gledao kao na veliki zadatak i teret, ali kako vreme prolazi osećam beskrajnu zahvalnost Bogu što me je izabrao da mogu da obavljam ovu službu. U stvari, pristupam svemu tome kao načinu da se zahvalim za ceo svoj život. Ove godine, na Uskrs, navršava se petnaest godina kako radim kao kantor.