U ovom sportu kohezija je ključna

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Na Dan državnosti, kao i svake godine, uručena su priznanja zaslužnim pojedincima i organizacijama. Jednu od najprestižnijih državnih priznanja ove godine dobio je Odbojkaški savez Srbije (OSS), a primio ju je u Beogradu predsednik te organizacije, legendarni odbojkaš Đula Mešter. Pitali smo Meštera o radu saveza povodom „sticanja” Sretenjskog ordena prvog stepena, ali smo otkrili i njegove sopstvene uvide o stanju i rezultatima sporta, a posebno odbojke u Srbiji, kao i očekivanja za budućnost.

Kakav je bio osećaj primiti ovu nagradu, i – po Vašem mišljenju – šta je najviše doprinelo da ova organizacija sada dobije ovo državno odlikovanje?
– Bila mi je velika čast, kao pojedincu, bivšem igraču, ali i kao predsedniku saveza, što sam imao priliku da primim ovo najviše državno priznanje, Sretenjski orden prvog stepena. Ova nagrada je za nas velika motivacija i obaveza da nastavimo započetim putem. Odbojkaški savez Srbije je osnovan 1945. godine, mislim da su ovo priznanje zaslužili svi koji su u ovoj zemlji obavljali neku vrstu aktivnosti kao igrači, menadžeri ili treneri. U poslednjih 20-30 godina ostvarili smo odlične rezultate, posebno sa ženske strane smo poslednjih godina imali istaknuta dostignuća, dvostruki smo svetski prvaci, uspevali smo da dođemo do ove titule jedan za drugim, a više puta smo osvajali i Evropsko prvenstvo. Igrali smo finale na Olimpijadi 2016. godine u Riju. Bili smo treći u Tokiju. Nažalost, prošle godine u Parizu nismo uspeli da osvojimo zlatnu medalju, koja ovoj generaciji zaista nedostaje. Mislim da je bio prevelik pritisak na igračice, glavne misli su bile da je samo zlatna medalja važna, ostalo nije bitno, a tadašnji trener Italijan Đovani Gudeti verovatno nije mogao psihički da pripremi devojke za ovaj sportski događaj, koji se smatra najvećim.

Pre nekoliko meseci izabrani ste i za potpredsednika Međunarodne odbojkaške federacije. Da li se u ovome, pored priznanja, vidi i mogućnost izgradnje bolje umreženosti?
– Da, izbori u ovom savezu su održani u novembru, ja sam izabran u izvršni odbor, u grupu od 12 ljudi, ako ne računamo predsednika, koji je 13-ti. Za mene je, naravno, i ovo velika čast, verovatno ne bih ni mogao da postignem više od ovoga u karijeri. U svakom slučaju, za srpski savez je važno da imamo predstavnika u najvišem organu svetskog saveza.

Fokusirajući se malo više na domaću scenu, pitao bih kakve zadatke imate kao njen predsednik na dnevnoj bazi, kao i kakav uvid u stanje celokupnog odbojkaškog sporta? Kako ocenjujete izazove sa kojima se danas najviše suočava odbojkaški sport u Srbiji?
– Mislim da je kod nas sam sistem izgrađen, što se tiče samog odbojkaškog saveza, ali naravno, imamo zadatke. Trenutno nam je najvažnije da do kraja godine završimo izgradnju Nacionalnog odbojkaškog centra u Beogradu, koji će biti jedan veći kompleks sa dva odbojkaška terena, hotelom sa četiri zvezdice, velnes centrom, fitnes prostorijama, a tu će biti i kancelarije Odbojkaškog saveza Srbije. Ovo će biti centar koji će nam pomoći da u budućnosti stvorimo još više igrača, jer je izvesno da na ovom polju nećemo imati laku situaciju.

Prema ovome, sa mladim naraštajem ne možemo biti u potpunosti zadovoljni.
- Nikako sa podmlatkom muškaraca, danas je mnogo manje dečaka koji bi se bavili odbojkom, jer su oni, koji imaju odgovarajuću visinu - prema onome što sam ja iskusio -, u današnje vreme skloniji košarci. Zbog toga ne postižemo dobre rezultate u omladinskim kategorijama, mada, iskreno rečeno, nije najvažnije osvajati medalje na raznim prvenstvima, već dobiti igrače koji će jednog dana moći da pokažu svoj pravi talenat u odrasloj reprezentaciji. Kod žena, međutim, takav problem trenutno ne postoji, jer prema statistici, 7 od 10 devojčica bira odbojku. Međutim, kao što sam rekao, ovaj problem postoji u muškoj grani. To nije slučaj samo ovde, nije lako nositi se sa problemom sa kojim se suočavaju i druge zemlje. Rađa se pre svega manje dece, a mnoge od njih sport baš i ne zanima. Jednostavno je tako.

Da se ​​vratimo na početak jednog od prethodnih pitanja, šta Vam omogućava pomenuti dobar pregled situacije, kako protiče Vaš svakodnevni život u savezu?
- Generalni sekretar saveza radi administrativne poslove, ja stvaram međunarodne veze. Važno je da imamo posebno dobre veze u regionu, na primer sa Mađarskom. Pored toga, 2028. godine, na primer, muško evropsko prvenstvo biće organizovano zajedno sa Hrvatskom i Crnom Gorom. Prethodnog vikenda bili smo na finalu kupa Crne Gore sa ministrom sporta Zoranom Gajićem, koji je i sam bio predsednik saveza, i koji se smatra našim najpoznatijim odbojkaškim trenerom. On se sa kolegom, crnogorskim ministrom sporta, dogovorio o tome da i Crna Gora 2028. godine bude suorganizator Evropskog prvenstva.

Kod nas je odbojkaški sport dobio ogroman zamah 90-ih godina, a uspesi su se nizali, u vidu olimpijskog zlata, zlata na Evropskom prvenstvu i drugih rezultata. Kako je bilo biti deo svega, možete li da iskoristite ova iskustva danas?
– U jednu stvar sam potpuno siguran, a to je da je bilo mnogo lakše delovati i funkcionisati kao igrač. Imali smo veliku sreću da se okupila fantastična generacija tamo početkom i sredinom 90-ih godina. Naravno, bilo je i starijih igrača koji su već igrali u inostranstvu, kao što su Grbić, Petrović, Brđević, pa je naš trener, koji je sve to „sklepao” na ovaj način, stvorio prilično dobre preduslove, a ovaj niz uspeha je krenuo od 1995. godine. Sigurno je da primarni cilj nije bio osvajanje zlatne olimpijske medalje, ali kada smo videli da smo već 1989. godine bili treći u Atlanti, pa smo igrali finale protiv Italijana na svetskom prvenstvu, tada smo osetili da ipak imamo volju i neophodnu koheziju da postignemo uspeh i na olimpijadi. Istaknuo sam koheziju jer je odbojka po tom pitanju specifičan sport. Nije kao u košarci, na primer: uhvatiš loptu, pa možeš da postigneš 60 poena i možeš prilično sam da dobiješ meč, a takvi pojedinačni podvizi su isto tako mogući i u fudbalu. Odbojka je po tom pitanju veoma drugačija, potpuno smo zavisni jedni od drugih na tom terenu od 9x9. Dakle, to je potpuno timski sport, mnogo više timski nego drugi sportovi. Možete da menjate igrače mnogo puta tokom meča, tako da zaista svih dvanaest, odnosno sada već ima 14 igrača po timu, mogu da se dokažu.

Nakon pomenutih rezultata, početkom 2000-ih godina, ova popularnost je krenula i po ženskoj grani. Na ovu popularnost očigledno su uticali rezultati koje smo ranije postigli. Takozvane jugoslovensko-srpske devojke su pod Terzićevim vođstvom osvojile dosta medalja. Još uvek im nedostaje zlatna medalja, a teško će moći to da ostvare u Los Anđelesu, to je moje mišljenje.

Kakve uspehe očekujete u bliskoj budućnosti?
– Očekuju nas dva svetska prvenstva ove godine, žene će se takmičiti na Tajlandu, a muškarci na Filipinima, očigledno ćemo odigrati važnu ulogu, posebno sa ženskom reprezentacijom. Što se tiče muškaraca, bio bih zadovoljan kada bi mogli da, recimo, uđu među osam najboljih, jer postoje realne šanse za to na osnovu žreba. Što se tiče naših budućih očekivanja uopšte, mnogo će značiti ako do kraja ili možda početkom sledeće godine preuzmemo ključeve Nacionalnog odbojkaškog centra. Odbojka je važan deo sportske istorije ovde u Srbiji, zbog čega je važno da dobijemo jednu ovakvu lokaciju, gde će tereni i usluge biti dostupne danonoćno, sve će to uveliko dati zamaha odbojkaškom sportu.