Radi u našem dnevnom listu već skoro četiri decenije. Prema njenom sopstvenom iskazu, ta činjenica je oblikovala njen život i ušla u sve pore njene svakodnevnice. Otkad je njena uloga i moć pri odlučivanju porasla, pravljenje novina u potpunosti određuje njen dnevni raspored. Prepodne telefonske konsultacije, orijentacija, radni sastanci. Ranopopodnevni operativni sastanak, odnosno radni sastanak sa urednicima, dogovor o novinskom sadržaju za naredni dan. U popodnevnim i ranim večernjim satima praćenje dešavanja, zatim pregled, provera i ispravljanje pripremljene verzije sutrašnjeg lista, koordinacija sa lektorima i grafičkim dizajnerima, kao i završna obrada. Marta Varju, vršilac dužnosti glavnog urednika „Mađar soa”, dobila je nagradu za životno delo na proslavi osamdesete godišnjice našeg lista.
Pogotovo nekoliko poslednjih godina, ali i one ranije tokom tvoje karijere, obeležile su brojne nagrade. Dobila si, odnosno dnevni list „Mađar so” je dobio domaća priznanja, kao i priznanja iz matice. Dobila si i nagradu za životno delo na proslavi 80. godišnjice dnevnog lista. Koja je za tebe najdraža i zašto?
– Nekako je čoveku poslednja uvek najdraža. Nagrada za životno delo je i dalje nagrada za životno delo i za mene je veliko priznanje. Verujem da je to priznanje ne samo mom radu u svojstvu glavnog urednika, već i mom novinarskom radu. Bila sam veoma dirnuta, pogotovo što sam ga dobila na 80. rođendan, a i sama skoro mogu da proslavim jedan jubilej, sledećeg leta će biti 40 godina kako sam u redakciji. Naravno, važne su i ostale nagrade. Dobila sam novinarsku nagradu 1996. godine, posle 11 godina rada. Mislim da je ovo bila važna prekretnica u mojoj karijeri, mogu i tako da kažem da sam dobila priznanje da sam na dobrom putu i nameru da nastavim dalje. „Mađar so” je imao 70 godina kada smo 2014. godine primili nagradu za Mađare u inostranstvu od mađarskog premijera Viktora Orbana. Postala sam glavna i odgovorna urednica 2011. godine, pa je to malkice bila i moja nagrada, jer kada sam postala glavna urednica, uređivanje „Mađar soa” je dobio jedan drugačiji pravac, po onome što je odredio Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, kao naš osnivač u svojoj medijskoj strategiji, počeo je da se pravi ne samo na mađarskom jeziku, već i u mađarskom duhu. Novine su bile namenjene onima za koje smo ih pisali, odnosno vojvođanskim Mađarima. Sledeće veliko priznanje bila je nagrada Pro Urbe od Kanjiže, mog rodnog grada. Biti „prorok“ u svojoj zemlji je posebno velika radost. Dobijanje zlatnog krsta za zasluge Mađarske 15. marta 2023. godine bilo je izuzetno dirljiv momenat za mene. Osećam da su i tada vrednovali rad cele moje karijere, očigledno je matična država prepoznala da govorimo za one zbog kojih smo tu, i to su i tamo shvatili. Sledeće priznanje bila je nagrada našeg novinarskog udruženja, takođe povodom 80. godišnjice postojanja redakcije. Svi smo zajedno zaslužni za ovo, svi smo se trudili koliko smo mogli. Godina je završena za mene najlepšom nagradom, nagradom za životno delo. Pre toga, nenadano nam je dodeljena i Novembarska povelja od grada Novog Sada. „Mađar so” je dnevni list sa sedištem u Novom Sadu, za koju sam se jako borila, i na kraju je Novi Sad prepoznao šta smo sve uradili za sam grad i cenio to.
Kakav je osećaj videti da se nešto novo sprema u sedištu „Mađar soa” posle svih ovih godina? Provela si dosta vremena ovde, i jedno duže vreme nije bilo karakteristično da se ulaže u razvoj. A sad si primila nagradu u jednoj potpuno novoj konferencijskoj sali.
– Naravno, ovo je okrepljujući osećaj, imamo kongresnu salu, a ubuduće ovde možemo da organizujemo javne i novinarske konferencije, skupove, strukovne diskusije, može biti mesto susreta intelektualaca, studenata i učenika, kao i drugih ljudi zainteresovanih za novine. Podseća me na vreme kada sam počela da radim u „Mađar sou”, ranih 1980-ih godina. U to vreme su se takve tribine održavale u restoranu ili u novinskom desku i bile su veoma dragocene, verujem da će sada postojati neka vrsta institucionalizovanog okvira za to, a „Mađar so” će biti jedan duhovni centar, bedem, gde će dolaziti oni, koji su zainteresovani za našu kulturu, naše tradicije, naš jezik i naše stvaralaštvo.
Promocija dnevnog lista uživo u Tordi (fotografija Andraša Otoša)
Očigledno, različita razdoblja su određivale vreme koju si provela ovde. Na koja bi razdoblja podelila ovih 40 godina, koje su bile karakteristike svake, koja je bila najlakša, a koja najteža?
– Počela sam da radim u „Mađar sou” početkom osamdesetih, bilo je to divno vreme, bilo nas je 250, bila je živahna atmosfera u novinskom desku, mogli smo da se informišemo o svemu, naravno, tada nije bilo interneta, ali bilo ko, ako je došao sa nekog događaja, odmah je održao jednu „pres-konferenciju” sa dopunskim informacijama, tako da je „Mađar so” činila jedna aktivna intelektualna zajednica. Osećala sam se veoma dobro, naravno videla sam, kao čitalac novina, da su novine bile pomalo dosadne, jer je bilo više stranica o unutrašnjoj politici, a na ovim stranicama su bili izveštaji sa partijskih kongresa, sindikalnih skupova, sednica savezne skupštine, a ni sama ne znam, ko je to uopšte čitao? Tražila sam intervjue u „Mađar sou” i videla da su vrlo i veoma retki, nije bilo uobičajeno da se neko intervjuiše. Pa sam pitala da li mogu da radim intervjue. Oni su rekli da. Započela sam to da radim, pa na primer, kada su stigli umetnici iz Mađarske, napravila sam intervjue i to je unelo malo šarenila u novine. Zatim, od sredine 1980-ih godina, politika otvaranja je postajala sve šira i šira, nakon toga se moglo pisati o bilo čemu u „Mađar sou”, pa je zaista postao jedan popularan dnevni list. Hvaleći jedni druge, podsticali smo smo se na objavljivanje sve boljih tekstvova i sve šarenijeg sadržaja. Međutim, ovo razdoblje, koje je počelo oko '86 i trajalo do '90 godina, okončano je ratom.
Kako je „Mađar so” preživeo ove godine?
– Pošto su kolege bile tako složne, „Mađar so” smo smatrali nekom vrstom utočišta. Nikada neću zaboraviti da je, kada su pozive za vojsku poslali u sve vojvođanske gradove, uključujući i Novi Sad, bivši glavni i odgovorni urednik Janoš Kubat sazvao redakciju, stao na sredinu deska i rekao da „od danas će žene preuzeti vlast, svakoj ženi je dužnost da dolazi i da radi, a muškarci treba da nestanu, štiteći se tako od regrutacije”. I danas, kada ovo govorim, dirnuta sam, mnogi su zaista pobegli na ovaj način, nisu završili u Vukovaru, nisu završili na prvim linijama fronta. Mi smo tada promovisali politiku mira i to nije bilo lako, jer su vlasti neko vreme smenjivale glavne urednike i otpuštali direktore, ali nisu mogli da se izbore sa nama. Onda su pokušali da nas sateraju u ćošak smanjenjem subvencija, a u to vreme jedina fabrika papira bila je „Matroz” u Sremskoj Mitrovici i tu su uživali monopol, pa papir nisu isporučivali. Dakle, zaista sve je bilo dato da se „Mađar so” nađe u bezizlaznoj situaciji, ali je nekako uvek uspevala da to prevaziđe. U redakciji je vladala jedna divna atmosfera i osećaj zajedništva. Naravno, plašili smo se, ali nekako smo prebrodili ovaj period, koji je meni lično pružio velike mogućnosti, otvorio mi se svet. Kada je počeo višepartijski sistem, mogla sam da radim intervjue po svojoj želji, putovala sam u Beograd i bila sam savezni i republički skupštinski dopisnik. Moji roditelji nisu znali za to, ali sam čak jednom bila i u Vukovaru. Došao je period pun događaja, sa demonstracijama i promenama.
Kako su promene 2000-ih godina uticali na dnevni list i na tvoj rad?
– Na kratko sam postala zamenica glavnog urednika i to me je najviše iznenadilo. Kada sam preuzela ovaj posao organizacije, shvatila sam da mogu da budem i glavni urednik. Stvari su se drugačije odvijale, vratila sam se novinarstvu posle dve godine, a onda je došao period poznat kao „tronožna stolica”, kada su redakciju u Novom Sadu smanjili i odatle oduzeli srce redakcije, unutrašnju politiku, ekonomiju, sve važne rubrike. Ovo sam doživela kao tragediju, imala sam sreću da dobijem ponudu da odem u Budimpeštu na diplomatsku službu. Naravno, iskoristila sam priliku, došlo je do smanjenja broja zaposlenih 2006. godine i sigurna sam da bih bila među otpuštenima da sam ostala ovde. Kada sam se vratila, sa strašnom tugom sam doživela ono što me je dočekalo ovde u novosadskoj redakciji. Mogu reći da je ona bila razrušena, oni koji su ovde ostali bili su letargični. Pokušala sam da ih malo razdrmam, postala sam urednica redakcije, ponovo smo počeli bolje da pratimo dešavanja, izlazili smo na teren. Za vršioca dužnosti glavnog urednika postavljena sam 2011. godine. Bilo je strašno teško, jezgro uredničkog tima je bilo u Subotici, a ja sam bila ovde, sve je bilo malo haotično, ali sam se nekako snašla. Znala sam da sam na dobrom putu, obratila sam pažnju na kritike koje su ranije izrečene da ne bismo pravili iste greške, pa sam u jesen 2012. godine, 27. septembra, izabrana za glavnog i odgovornog urednika. Uspeli smo novinski desk da vratimo u Novi Sad. To je bio cilj koji sam zacrtala, ali u početku nisam pričala o tome, ali sam onda jednog dana izustila to, i kada sam videla da ne nailazi na otpor ni među intelektualcima, nekako sam počela da uređujem „Mađar so” slobodnije, i sve što sam zacrtala kao cilj sam uspela da ostvarim. Kada sam postala glavni urednik, prvo pitanje koje su mi postavili u jednom intervjuu bilo je da li štampani mediji mogu da opstanu, pa sam počela da svesno radim na očuvanju štampanih medija, napravili smo novinske dodatke sa sadržajima koji su popularni. Napravila sam „Filko” kao novinski dodatak za sredu, i mogu da kažem, da sam dobila krila kada sam videla da sve ovo ima smisla i da daje rezultate. Napravljen je i „Gyógykalauz” (Medicinski vodič). Bilo je sve više povratnih informacija o tome koliko je „Mađar so” postao dobar. Veoma dobro smo se držali i tokom korona virusa. Ljudi su ponovo počeli da kupuju novine, povećao se broj prodatih primeraka, a mnogo smo uložili i u razvoj onlajn verzije.
Arpad Janoš Potapi uručuje Nagradu za Mađare u inostranstvu, koju je u ime 70-godišnjeg „Mađar soa” u Budimpešti primila glavna urednica Marta Varju (fotografija Andraša Otoša)
Na šta si najviše ponosna?
– Ono na šta sam najviše ponosna iz vremena kada sam bila novinarka je to što sam uradila toliko posebnih intervjua, onih koje niko drugi nije uspeo da uradi. I u mom vremenu glavnog urednika sam uspela da ostvarim ono što sam isplanirala. Osećam da stvaramo vrednost, mi smo duhovna zajednica, negujemo dušu čitalaca, podstičemo ih da ostanu ovde, pokazujemo sve što je dobro. Naravno, ukazujemo i na loše. Dakle, pišemo čitaocima o tome šta ih zanima i dotiče, o onome šta se dešava ovde kod nas. Pored uvođenja dodataka, ponosna sam i na ponovno izdavanje kalendarske knjige, kao i na izdavanje knjiga, uključujući i publikacije „Mađar soa” koje se bave zajednicama u rasejanju i sećanjem na 1956. godinu.
Šta savetuješ mladima koji su na početku svoje novinarske karijere?
– Pre svega, savetujem im da treba čitati i pripremati se za ovu profesiju. Morate biti informisani. Nije dovoljno samo površno čitati, verujem da svakoga neka konkretna tema zanima malo više od ostalih, pa se u to vredi se zadubiti i postati stručnjak za tu temu. Uvek sam bila opsednuta, svoj rad sam doživljavala kao misiju. Ovo se može uraditi samo sa strašću. Ovo mora da prati jedna veliko zainteresovanost. Radoznalost, pažnja, istrajnost. Verujem da ponekad morate biti tvrdoglavi i svojeglavi, i ako sebi postavite cilj, a on je često nedostižan, ali uz više pokušaja, na kraju ga ipak možete postići. Moje iskustvo je da se nikada ne treba uvrediti, diplomatski treba pristupati stvarima, a kritike, zlonamerne komentare ili bilo šta drugo ne treba shvatati lično, jer da sam to tako shvatala kroz svoju karijeru, iskreno reći, ne bih nigde stigla.
Nyitókép: Vršilac dužnosti glavnog urednika Marta Varju dobija nagradu za životno delo dnevnog lista „Mađar so” (fotografija Andraša Otoša)
