Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Naša koleginica Žuža Gruik, jedna od stubova redakcije „Mađar soa” u Senti, pretprošle nedelje je osvojila nagradu mediji za porodicu svojim tekstom „Amikor otthon kopogtat a gólya (Kad roda donese bebu kući)” u kojem je govorila o temi rađanja kod kuće. Ne poriče da ju je obradovalo ovo priznanje ne samo zato što je njen tekst izabran za najbolji, već i zato što je ovo omogućilo da ova tema dobije veći publicitet i u našem užem i širem okruženju. Naš interju je urađen povodom dodele ove nagrade.
U Budimpešti si studirala za socijalnog radnika, ali si se ostvarila u drugoj karijeri, u novinarstvu. Koji je bio put koji je vodio do „Mađar soa”?
– Tokom fakultetskih godina pisala sam za „Kepeš ifjušag” o koncertima i festivalima, a ponekad sam obradila i neku temu. Bile su to troipogodišnje osnovne studije na univerzitetu i odložila sam ih posle treće godine. Otišla sam u Škotsku, gde sam radila sa decom i mladima sa autizmom i drugim posebnim obrazovnim potrebama, i napisala serijal o tim iskustvima i onome što sam tamo doživela u „Kepeš ifjušagu”. Zatim, kada sam se vratila u Budimpeštu iz Škotske, nastavila sam redovno da pišem u ovom novinskom dodatku. U međuvremenu sam se selila na nekoliko mesta, ali „Kepeš ifjušag” je bila jedna sigurna tačka, tamo sam uvek slala tekstove. Kada se u redakciji „Mađar soa” u Senti upraznilo jedno novinarsko radno mesto, moja majka (Ibolja Gruik, penzionisana novinarka „Mađar soa” – prim. autora) je to spomenula, ali ne da bih se prijavila, već tokom nekog razgovora. U to vreme, Balint i ja smo živeli u Segedinu, on je od tada već postao moj muž, i nije nam se dopalo ni naše radno mesto ni uslovi života tamo, nismo se osećali kao kod kuće, pa sam konkurisala na ovo radno mesto u „Mađar sou” za novinara. Vratila sam se kući, a i imala sam gde da odem, pošto je moja baka preminula šest meseci ranije i njen stan je bio prazan, a Balint se doselio ovde nekoliko meseci kasnije. To se dogodilo u leto 2018. godine, tako da radim u „Mađar sou” već sedam godina.
Ti jedna veoma interesantna ličnost. Govoriš samo kada zaista imaš šta da kažeš, čak bih mogla reći da te poznajem kao introvertnu, a to je neobično među novinarima. Ipak, u ovoj struci ti ide veoma dobro, veoma si produktivna i uspešna novinarka. Koja je tvoja tajna?
– Zbog svoje ličnosti, nisam sigurna da mogu lako da priđem nekome i postavljam pitanja, ali ako treba nešto da saznam, uradiću to. Mislim da ako neko dobro piše i dobro se izražava, može da postane dobar novinar u određenim temama i žanrovima, bez obzira na ličnost. Teško mi je da se otvorim nepoznatim ljudima u nepoznatom okruženju, ali to prevazilazim i sve mi bolje i bolje ide. Tokom studija na smeru socijalni rad naučila sam komunikacione alate koje primenjujem i koristim, a stekla sam i različita iskustva u inostranstvu, u Škotskoj. Sa mladima sa invaliditetom i autistima morate da komunicirate na potpuno drugačiji način nego sa drugim mladim ljudima, a pri tome, hteli to ili ne, pokupite komunikacijske trikove koje onda možete dobro iskoristiti.
Uvek imaš nešto u rukavu. Kao urednik mogu da ti se obratim sa zahtevom u bilo kom trenutku, a članak je već uglavnom u pripremi, i već organizuješ drugi ili već imaš gotov tekst. Ali ako ipak ne, odmah ćeš početi da istražuješ i nedugo zatim ćeš već imati dobru ideju. Obično ne izveštavaš o događajima, već biraš temu i pratiš je. Kako biraš teme, šta je ono što te najviše zanima?
– Ja volim da istražujem, radoznala sam osoba. Sećam se kada smo živeli u Segedinu, a „Mađar soa” još nije bilo ni na vidiku, nisam volela svoj posao, pitala sam se u kom pravcu da idem, pošto nisam videla budućnost u socijalnom radu. Stajala sam tamo sa dvadeset različitih mogućih profesionalnih karijera na mojoj listi, i rekla sam Balintu da mislim da treba da budem novinarka, jer me zanimaju mnoge stvari sa kojima inače ne bih mogla da se bavim. Novinarstvo je, pak, iz ove perspektive apsolutno zadovoljavajuće, jer ako me zanima astronomija, baviću se time, a ako me dve nedelje kasnije bude zanimalo nasilje u porodici, pisaću o tome.
Baviš se mnogim porodičnim pitanjima. Da li je to ono što te trenutno najviše pokreće?
– Uglavnom me zanimaju socijalne, psihološke i porodične teme, ali ovo je veoma široka tema i nisam mogla da je suzim na ono što me konkretno zanima. Osim toga, postoje književne, kulturne i umetničke teme koje me takođe veoma zanimaju, ali to su više kao ostrva, slika o ovome mi nije potpuna, nije mi blizak ceo svet umetnosti, već pojedinačni momenti. Porodica je centralni pojam u mom životu, tako je od malena. Ako nađem u porodici temu o kojoj bi rado pisala, svakako ću se upustiti u nju, i ne pada mi to teško, jer me zanima.
Sa suprugom Balintom na ceremoniji dodele nagrade „Mediji za porodicu” u Budimpešti
Takođe se prijavljuješ na pozive i konkurse. Ako izađe, recimo, konkurs pod nazivom „Közegellenállás (Otpornost javnosti)”, ili bilo šta drugo, odjednom se ispostavi da si i ti tu napisala tekst. Da li te motivišu novinarska takmičenja?
– Volim novinarska takmičenja jer postoji mogućnost da se pripreme materijali koji ne bi nužno našli mesto u dnevnom novinarstvu. Zaista mi se sviđa takmičenje „Közegellenállás (Otpornost javnosti)” jer omogućava da obradiš teme dublje i opširnije nego u dnevnoj štampi, gde je broj karaktera ograničen.
Po drugi put si osvojila glavnu nagradu Fondacije „Mediji za porodicu” za medije van matične države. Prvo 2021. godine, kada si osvojila zajedničku glavnu nagradu, a sada kada si postala apsolutni pobednik. U oba slučaja, pokrila si jedan segment rađanja. Da li su to teme koje te najviše zanimaju poslednjih godina?
– Prvo sam pisala o izgubljenim fetusima i bebama, i radila sam na pričama žena koje su imale spontane pobačaje, mrtvorođene bebe, kao i porodica koje su izgubile novorođenu bebu. Ovog puta sam odabrala mnogo veseliju temu, obradila sam porođaj kod kuće u Vojvodini. Obe teme me dotiču i lično, a ja sam se bavila sa obe, jer su odredile ključne trenutke u mom životu. Za nas je osnivanje porodice počelo pobačajem, a onda sam obe kćerke rodila kod kuće. Mnogo je lakše pisati kada imam iskustva sa tim. Ako sam se udubila u neku temu, ako sam se njome mnogo bavila, i mnogo razmišljala o njoj, onda mogu da sastavim i reči za njih. Imam životna iskustva iz koje proizlazi koja pitanja da postavim sagovornicima. Ako moram da se pozabavim temom koje se nikada nisam lično dotakla, uvek je teže i zahteva ozbiljniju pripremu, moram više da čitam da bih znala o čemu se radi. Onda mij je teško da pronađem pitanja koja mogu da upotrebim da bih započela razgovor sa sagovornikom, tako da mnogo čitam i istražujem na internetu. Tražim literaturu ili stručne tekstove, a na forumima i grupama se informišem kako su ljudi lično doživeli različita iskustva, i tako počinjem da sastavljam materijal.
Šta za tebe znači priznanje, neka nagrada poput one koju si dobila od Fondacije „Mediji za porodicu”?
– Priznanje je važno i ova nagrada mi posebno mnogo znači, jer je moj tekst izabran među najboljim tekstovima o porodicama u Karpatskom basenu, i to me ispunjava velikim ponosom. Ne samo da sam srećna što sam napisala ovu reportažu i što je moj tekst odabran, već i što je ova tema dobila veći publicitet, a isto tako smatram i uspehom što je pitanje porođaja od kuće dospeo u javni diskurs u našoj sredini.
O jednoj datoj temi ne razgovaraš samo sa Vojvođanima, već često nađeš i sagovornike iz Mađarske. Da li ih nalaziš bez toga da ih poznaješ?
– Da, tako se dešava u većini slučajeva. Na primer, za moj članak pod naslovom „Barangolás Pumukli csodálatos világában (Lutanje u čudesnom svetu Pumuklija)”, objavljenom u novinskom dodatku „Mađar soa” „Hétvége (Vikend)” na jesen, želela sam da napravim interju sa starijom ženom koja je nacrtala Pumuklija. Pisala sam njenom menadžeru, a iz odgovora sam otkrila da je nastavak u pripremi, pa sam uspela da stupim u kontakt sa direktorom produkcije. Saradnja sa njima je bila veoma glatka. Pokušala sam da pronađem i mađarski glas Pumuklija, ali nisam uspela da stupim u kontakt sa tom osobom. Tako da ne uspevam uvek, nisu svi kooperativni, ali se trudim sa entuzijazmom. Reditelj animacije Bela Ternovski je, s druge strane, bio neverovatno ljubazan i sarađivao je u svemu. Nisam mogla da nađem nikakve kontakt podatke za njega, pa sam mu pisala na Mesindžeru, a on mi je sam dao svoj broj telefona i mejl adresu, kako bih mogla slobodno da biram formu razgovora, a on će mi odgovoriti ako treba usmeno, a po potrebi i pismeno. Tako je nastao članak o Pumukliju.
Imaš dvoje male dece, pa moraš da ispuniš očekivanja i prema „Mađar sou” i kod kuće. Kako se novinarstvo može pomiriti sa ulogom majke dvoje male dece?
– To je prilično teško. Dobra vest je da je njihov otac zaista njihov otac u svakom smislu te reči, i da u potpunosti učestvuje u porodičnom životu, tako da ja ne moram da preuzimam sve obaveze čuvanja dece i domaćinstva. I on radi i kao novinar, a oboje imamo fleksibilno radno vreme, pa možemo da ga rasporedimo tako da uvek bude neko sa decom. Kada imamo posla u isto vreme ili ne možemo drugačije da rešimo, roditelji pomažu. Ako imam mnogo da pišem, a ne mogu da završim posao, ponekad dođem u redakciju popodne, pa čak i vikendom, da imam malo mira i tišine, jer je kod kuće nemoguće pisati. Devojčice su male, najmlađa ima dve godine, najstarija tri i po, a ja ne mogu da radim pored njih, jer kad sam kod kuće, sve od mene traže. Ne mogu da se oslonim na to da bi mogli da zaspu tokom dana, jer se budimo između šest i sedam, a varira kada neko zaspi, a nije retkost da i ja zaspim sa njima.
Nominovani iz Vojvodine na dodeli nagrada u Ajfelovoj radionici Državne opere Mađarske
Pišeš veoma tečno, jasno i precizno, sve proveravaš, urednik nema mnogo posla sa tvojim rukopisom. Da li je ova tačnost za tebe pitanje principa?
– Čitala sam mnogo kao dete, a i kasnije, i to se promenilo tek poslednjih godina, otkako su mi se deca rodila i imam manje vremena za to, ali svakako ima veliki uticaj na moj rečnik što sam zapravo odrasla sa Ištvanom Feketeom. Što se tiče tačnosti, zahvaljujući internetu, danas se sve može prilično lako proveriti, a mislim da je posao novinara da bude precizan, i napiše članak na način da uredniku ostane što manje stvari koje treba da ispravi.
Ko može biti dobar novinar?
– Mislim da je najvažnije da osoba mnogo čita i da bude radoznala, kako bi mogla diskutovati o datoj temi.
Kako vidiš, ima li dovoljno prostora u „Mađar sou” za nastanak zanimljivih tekstova?
– Da, mislim da pokrivamo sve teme. Ono što mi malo nedostaje je naučno novinarstvo, ali za to bi bili potrebni stručni tekstopisci. Inače, mislim da kakvu god ideju novinar da ima, ona može da stane u novine, jer uvek možete pronaći novinski dodatak ili rubriku gde joj je mesto. Često, zbog ograničenja prostora, članak ne može da se završi u punom obimu, ali tu su i konkursi.
Prostudirali smo tvoj odnos prema novinarstvu, a sad da vidimo šta ima kod tebe! Tvoje ćerke su još mlade i nemaš mnogo vremena za sebe, ali šta je to što te opušta i regeneriše?
– Zbog svoje ličnosti volim solo aktivnosti, za koje zaista nemam mnogo mogućnosti sa dvoje male dece. Zaista volim da čitam, i to sam od nedavno počela da vraćam u svoj život. Dok uspavljujem devojke, čitam e-knjige na telefonu. Volim i da idem na izlete, ali sa dvoje male dece to me baš i ne opušta, jer sam stalno zabrinuta da ne padnu, da se ne spotaknu, da povrede sebe ili jedno drugo, tako da to u poslednje vreme ne dolazi u obzir. Opuštajuće je i plivanje, tako da volim da leto provedem na reci Tisi.
Nyitókép: Njena reportaža je izabrana između najboljih novinskih članaka o porodicama u Karpatskom basenu (fotografija Arpada Diošija)
