Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Nagradu za perspektivnog saradnika „Mađar soa” krajem prošle godine primila je Diana Der, čiji se tekstovi vrlo često mogu naći, pored rubrike Kultura/Obrazovanje našeg lista, u novinskim dodacima „Hétvége (Vikend)” i „Tarka Világ (Šareni svet)”, a i njeni izveštaji se redovno pojavljuju na subotičkoj stranici, pre svega o događajima u njenom rodnom selu Čantaviru. Pored toga, ona igra veliku ulogu u kreiranju sadržaja za „Magyar Szó Extra”, jer učestvuje u kreiranju sadržaja koji se pojavljuje u onlajn prostoru kao urednik, akter na snimcima, i kao moderator. Dijana Der je pojačanje subotičke redakcije našeg dnevnog lista od oktobra 2021. godine i prema njenim rečima, za to vreme je mnogo naučila i poboljšala se. Diana svoj posao obavlja sa iskrenom strašću, kao i sa zavidnim entuzijazmom i preciznošću, a ipak je skromna i brzo pronalazi zajednički jezik sa sagovornicima. U vezi sa priznanjem, razgovarali smo o počecima njene karijere, njenim značajnim radovima i budućim planovima.
Diana Der (fotografija Edvarda Molnara)
Počnimo od samog početka: kako si postala novinarka?
– Kada sam dobila nagradu za perspektivnog saradnika, mama mi je rekla da je u meni videla novinara još kada sam imala jedanaest godina. Kod kuće sam šetala sa flašicom dezodoransa u ruci i koristeći je kao mikrofon, pitala sam mamu svašta, uključujući šta kuva, kako je spremala tu hranu i slično. Već tada sam sanjala da ću jednog dana pisati o poznatim ličnostima, zvezdama, i da ću pisati o raznim ljudskim pričama. Kada sam dobila svoj prvi telefon sa kamerom, uvek sam ga koristila za snimanje videa, u školi, tokom letnjeg sezonskog rada, svuda. Sve sam snimala i tražila sam od svakoga da da izjavu. Posle završene osnovne škole upisala sam srednju hemijsku, potom sam na fakultetu upisala smer mađarski jezik i književnost, gde sam takođe nastavila da sa kamerom snimam i da pravim video snimke, ali sam u isto vreme kod kuće i pisala jedan ogroman dnevnik na nekoliko stotina stranica. Nakon završenih akademskih studija, preselila sam se u Dansku, ali nakon mnogih stranputica, konačno sam našla put do onoga što je moje srce oduvek želelo. Pukom srećom, nakon što sam se vratila, Šara Lacko Varju, urednica subotičke rubrike „Mađar soa”, pitala je moju prijateljicu Beatriks Anuš, zaposlenu na Panon RTV-u, da li poznaje nekoga ko se zanima za novinarstvo, jer je jedna novinarska pozicija bila upražnjena u subotičkoj redakciji „Mađar soa”. Beatriks mi je pisala, i istog dana sam razgovarala telefonom sa Katalin Mihalji, urednicom kulturne rubrike „Mađar soa”, zatim sam sutradan otišla na intervju, a trećeg dana sam počela da radim u „Mađar sou”.
Kako si počela da radiš u ovom dnevnom listu?
– Bio je veoma težak put do ovde, a ovaj put je svakako zahtevao dosta borbe. Uvek sam se teško nosila sa negativnim kritikama, ali sada znam da je to za moje dobro, jer sam mnogo naučila i napredovala na osnovu povratnih informacija urednika. Danas mislim da su sve te muke vredele, jer sam zahvaljujući njima tu gde sam sada. Izuzetno sam zahvalna Šari i Kati što su me strogo tretirale, i što su svoje mišljenje uvek iznosile čvrsto i iskreno. I uvek sam čitala svoje tekstove nakon što su ih urednik i lektor ispravili, često sam postavljala pitanja kolegama i često sam ih pitala za savet. Od svoje jedanaeste godine sam želela da budem novinarka i da budem pred kamerama, pa mogu da kažem da mi se san ostvario. Mnogo znači kada je nekome posao ujedno i hobi i strast, a jednako je sreća što sam okružena ljudima koji me stalno inspirišu i motivišu, od kojih mogu da učim i na koje se iskreno mogu ugledati. Došla sam ovde 2021. godine, ali pošto ranije nisam imala iskustva, trebalo mi je najmanje dve godine da osetim da mogu sebe nazvati novinarkom. Moja neposredno nadređena, Katalin Mihalji, je nekoliko puta rekla da se sada iz mojih tekstova vidi da uživam u pisanju i da mi njihovo pisanje nije mukotrpno, sa čime se slažem, jer iako puno radim, to mi uopšte nije teško. Ovde se osećam dobro. Toliko da bih bih iz „Mađar soa” želela da odem i u penziju, pošto ne bih ni mogla da zamislim sebe na bilo kom drugom poslu.
Jedan novinar i u livnicu stiže pripremljen (fotografija Edvarda Molnara)
Kako radiš, koliko ti prija ubrzana dinamika koju nosi svakodnevno bavljenje novinarstvom?
– Najveća poteškoća mi je što pišem sporo, ne mogu da sastavljam rečenice baš brzo. To je povezano i sa činjenicom da sebe smatram perfekcionistom. Kada završim sa pisanjem, još čamim na njemu sat-dva da bih ga predala u takvom stanju da niko ne može da nađe grešku u njemu. Više puta proveravam sve podatke i po potrebi ponovo pozovem sagovornika da se uverim da sam sve tačno napisala. Za mene su tačnost i autentičnost najvažniji. Pošto se radi o dnevnim novinama, ova sporost uvek stvara napetost u meni. Ako moram da idem na događaj u pet, a rok za predaju je u sedam, veoma sam napeta, ali sam isto tako otkrila da radim brže kada sam pod stresom. Kada je malo vremena, u stanju sam da radim brzo i da i dalje radim kvalitetno. U početku sam se toga jako plašila, ali sada se sa svakim zadatkom suočavam sa potpunim samopouzdanjem, pošto sam nedavno dobila više povratnih informacija koje su me navele da zaključim da možda ipak nešto radim kako treba. Ni danas ne tvrdim da sam dobra, ali znam da se u svakoj situaciji snađem. Volim da radim za rubrike kulture, volim obrazovne teme. Možda mi je obrazovanje najbliže, volim da se bavim temama koje pogađaju školarce, da pratim kako uče, volim da pratim koje rezultate postižu i slično. Ne želim drugu kolumnu, mislim da sam došla na najbolje mesto, gde se osećam dobro, gde se osećam kao kod kuće.
Redovno pišeš i u drugim rubrikama. Zar ovo ne predstavlja poteškoću?
– Gotovo najviše uživam u pisanju članaka za rubriku „Hétvége (Vikend)”, jer tada možete mnogo da pišete, onda zaista možete da se udubite u temu, i to volim, skraćeno i sažeto pisanje nisu moja jača strana. Erika Kabok me je zamolila da obavim jedan od mojih prvih intervjua. Morala sam da razgovaram sa jednim kovačem, ali nisam mnogo znala o kovačkom zanimanju. Zaista sam se mučila sa intervjuom. Ipak, za mog sagovornika je ovo bilo jedno sjajno iskustvo, da je mogao sebe da vidi na naslovnoj strani, i kad god se od tada sretnemo, on me zaustavi i zahvali mi što sam ga učinila „poznatim”. Takođe je bilo fantastično iskustvo kada sam intervjuisala jednog drvorezbara koji je živeo samo nekoliko kuća od mog doma, na čemu je bio veoma zahvalan, jer je nakon intervjua dobio mnogo povratnih informacija, pa čak i stekao nove prijatelje i uspostavio nove poslovne odnose. Mnogo mi je značilo i moje pisanje o Gebiju u Čantaviru. Tihamer Ožvar, direktor, ne daje često intervjue, ovaj zadatak obično poveri nekom od svojih kolega, ali je za mene napravio izuzetak i čak mi je pokazao kompaniju. Danima sam pisala ovaj intervju i osećala sam se veoma dobro kada sam videla članak o ovoj ogromnoj i dugogodišnjoj kompaniji na naslovnoj strani. To je ono što me drži, povratne informacije ljudi, radost koju osećaju kada sebe vide u novinama. Takođe je divan osećaj što sam zahvaljujući svom radu upoznala toliko ljudi u Čantaviru. Prisutna sam skoro na svakoj lokalnoj manifestaciji i pomažem svima gde i kako god mogu. Jedan od mojih ciljeva je da intervjuišem svaku osobu iz Čantavira koja čini nešto za našu malu zajednicu.
Kada su ljudi iz Čantavira shvatili da u njihovom selu postoji novinar kome se mogu obratiti u bilo kom trenutku?
– Mislim da je većina ljudi u selu saznala da sam novinarka kada je glumac iz mađarske TV serije „Barátok közt (Među prijateljima)” došao u Čantavir i ja sam ga intervjuisala pre njegovog nastupa. Sala je bila puna za koncert, a tokom predstave gospodin je stao i rekao da će podeliti neke kompakt diskove. Njegova prva rečenica je bila: „Tražim novinarku Dianu Der, koja radi u ‚Mađar sou’, molim je da dođe da joj dam CD!” Pozvao me je na scenu, zbog čega sam se malo postidela. U početku se nisam mnogo hvalila da se bavim novinarstvom jer sam osećala da se ljudima možda neće dopasti način na koji pišem. Htela sam prvo da se dokažem. Danas sam veoma srećna, pošto mislim da nikada nije bilo toliko članaka objavljeno o Čantaviru u „Mađar sou”, kao što je bilo otkako sam ja ovde.
Sa direktoricom Edvinom Erdedi po dobijanju nagrade perspektivnog saradnika „Mađar soa” (fotografija Andraša Otoša)
Takođe si intervjuisala mnoge poznate ličnosti i čini se da ti ovi intervjui mnogo znače.
– Kada neka slavna ličnost, zvezda ili slavna ličnost stigne u Vojvodinu i čujem za to, odmah sa oduševljenjem kažem kolegama, ali oni se često samo nasmeju jer ne znaju uvek ko je to. Dosta sam prisutna na društvenim mrežama, pratim mnoge poznate ličnosti i gledam nekoliko emisija na mađarskim televizijskim kanalima. Smešno je što se moje kolege smeju zbog toga, ali postoji i dobra strana: ne morate da se takmičite ko će da ih intervjuiše. Ja sam ona u subotičkoj redakciji, koja obožava poznate ličnosti, i mogu da intervjuišem skoro svakoga. Odavno mi je san da pišem o poznatim ličnostima i taj san se ostvario. Zahvaljujući otvorenosti urednice Žužane Horvat, uradila sam mnoge intervjue sa poznatim ličnostima za novinski dodatak „Tarka Világ”, a mnoge poznate ličnosti su mogle biti objavljene i u rubrici kulture. Moj prvi veliki intervju bio je sa Davidom Maršalkom, frontmenom mađarskog benda „Halot penz”, na letnjem festivalu „Nyárhangoló”. Već sam razgovarala, između ostalih, sa Silvijom Peter Sabo, pevačicom grupe Nox, Sabinom Toman, koja je uspešna preduzetnica, Pećom Balog, Kristom Heveši, Rekom Rubint, i nedavno i sa Zoltanom Bereckijem. Ovo su za mene ogromna iskustva, a imati osobu koju godinama i decenijama pratim na TV-u kako stoji ispred mene i fotografiše se sa mnom je više nego divan osećaj. Napisala sam listu od 15 imena uredniku dodatka „Tarka Világ”, koje želim da intervjuišem, i nakon što je pristala, rekla sam joj da ne samo da želim, već da ću i stvarno razgovarati sa njima. Pošto govorim engleski, ne bih isključila intervjue ni sa svetskim zvezdama. Na primer, postoji Exit festival, gde je svake godine prisutno nekoliko svetskih zvezda, a zašto ne razgovarati sa, recimo, Dejvidom Getom, Bijonse ili Rijanom?
U poslednje vreme sve češće se pojavljuješ pred kamerama, pošto si sada već urednik rubrike „Magyar Szó Extra”. Kako ovo doživljavaš?
– Pre dva meseca imala sam čast da zajedno sa Herminom Gal budem raspoređena na uredničke dužnosti rubrike „Extra”. Izuzetno mi je draga rubrika „Extra”. Kao što sam pomenula, volim da budem ispred kamere i tada imam onaj „Vau!” osećaj. Kada snimaju, osećam kao da sam rođena za ovo. Radimo na tome da „Extra” bude što popularnija, da dopremo do što većeg broja mladih, a time i da popularišemo „Mađar so”. Naš istaknuti cilj je da privučemo hiljade ljudi na naše Instagram, Facebook ili TikTok stranice, kako bi što više ljudi moglo da upozna saradnike „Mađar soa”-a, kao i naš rad, a volela bih kad bi mladi na isti način gledali na „Mađar so” na koji su nekada gledali naše bake i deke, a verujem da danas to možemo postići samo preko onlajn platformi i preko društvenih medija.
Da li možeš da se isključiš van radnog vremena ili tražiš teme čak i dok si na odmoru?
– Obično, čak i dok putujem, u mislima mi se vrti ideja da snimam video zapise, pišem članke ili izveštavam o događajima koji se dešavaju tamo gde se nalazim. Kada šetam ulicom ili listam TikTok, padaju mi na pamet nove teme, uvek ih zapisujem u svesku ili telefon, a ako nemam o čemu da pišem, oduševljeno ih izvadim i pokrenem neku od ovih tema. Mogla bih i želela bih da pišem o mnogo čemu, volela bih da ljudima predstavim bezbroj zanimljivih sadržaja. Važno je informisati ljude o svemu, ali tokom slobodnog vremena pokušavam da se više fokusiram na sebe i da se napunim. Ova profesija je lepa, ali može biti veoma iscrpljujuća. Obično se rekreativno odmaram sa nekom fizičkom aktivnošću, kao što je baštovanstvo ili nešto slično. Kad god je to moguće, pokušavam da izaberem aktivnosti koje pomažu u sređivanju haosa u mojoj glavi.
