Svakodnevno, sa stotinama prepreka se suočavaju oni koji moraju da žive sa nekom vrstom invaliditeta. Na konferenciji za manjinske medije i osobe sa invaliditetom, rečeno je da je jako visok zid koji deli građane bez i one sa invaliditetom, ne prepoznaje se u svakoj situaciji problem ljudi sa invaliditetom, iako je bilo pomaka ka napred na ovom polju. Marija Vrebalov, savetnik za osobe sa invaliditetom, koja je preživela nesrećan slučaj i kliničku smrt, sada se predano bori za to da svi mogu da žive svoj život punim plućima nezavisno od toga u kakvu situaciju ih je sudbina dovela.
Koliko su osobe sa invaliditetom danas vidljive u društvu, koliko pažnje se posvećuje njihovim svakodnevnim problemima sa kojima se susreću? Da li je bilo promena u proteklom periodu?
– Osobe sa invaliditetom su mnogo vidljivije, mnogo se više o nama čuje, aktivniji smo i mnogo posvećeniji u bavljenju pitanjima i rešavanjima istih u vezi sa invalidnošću. Čini mi se, da kao i za većinu stvari u životu, drugi se bave našim pitanjima onoliko koliko se mi sami njima bavimo. Problemi ili pitanja osoba sa invaliditetom su pitanja svih, ali su ih svesniji oni koji trenutno baš osećaju odredjenu stvar na sopstvenoj koži, kroz lično iskustvo. Promena ima. Spore su i teško se očitavaju u svakodnevnom životu jer je sistem trom, jer je promena svesti proces koji takodje traje.
Na kojim poljima je najgora situacija, šta bi trebalo hitno popraviti?
– Iz mom ličnog ugla ne postoji najgore ni najbolje. Teško nam je da se razvijamo kao društvo jer nemamo sistemski pristup, strateško planiranje koje je sveobuhvatno i povezano, i jasan cilj. Institucije uglavnom, imaju površan i nedovoljno profesionalan pristup, rade se projekti koji posle moraju da se popravljaju, troše se novci za doradu i ispravke i to doprinosi siromaštvu. Zbog toga izgubimo puno vremena, novac se više puta troši za rešavanje iste situacije, i bez reda, pravila i dobre organizacije ne možemo imati zadovoljavajuće rezultate. Po meni je najhitnije da se promeni pristup.
Marija Vrebalov (Foto: Dávid Csilla)
Postoji li dobra zakonska regulativa, da li je problem isključivo u praksi?
– Zakonska regulativa je prilično dobra, imamo mnogo zakona koji pokrivaju sve segmente života, koji uobličavaju ljudska prava kroz skoro sve zamislive situacije u kojima jedno ljudsko biće može da se nadje. Od prava na zdravlje, obrazovanje, informisanje, zapošljavanje, zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu, pravo na izbor, samostalni život, pristpačnost dobara i usluga, zakoni o putevima, bezbednosti saobraćaja, javnim nabavkama, informisanju, zakon o elektronskim komunikacijama … da ne nabrajam, na desetine odličnih zakosnkih rešenja. Problem je što ne poštujemo sami sebe. Kršimo zakone i odluke koji bi svima pojednostavili funkcionisanje, pojeftinili život i doprineli kvalitetu života.
Politički ste bili takođe angažovani u cilju poboljšanja uslova. Ima li prostora za delovanje, da li je teško napraviti uspeh, kakvi su utisci?
– Naravno da ima prostora. Moj stav je da sve što činim za poboljšanje uslova za druge, učinila sam i za sebe. Mi smo svi u suštini jedno, ne možemo sami, moramo da komuniciramo, da podržavamo jedni druge, da stvaramo. Politika je važan segment jer kroz nju ustanovljavamo i utemeljujemo društvena kretanja, razvoj, postavljamo ciljeve razvoja sredina u kojima živimo i radimo, staramo se jedni o drugima.
Koji problemi najviše opterećuju temu pristupačnih komunikacija?
– Kada je komunikacija u pitanju, važno je znati da je ona jako širok pojam. Odnosi se na sve, od komunikacije medju ljudima, komunikacije institucija i gradjana, komunikacije prostornih celina, obaveštavanje i informisanje… bilo šta u relaciji sa nečim jeste komunikacija. Pristupačne komunikacije su termin koji je nemerljiv i sveobuhvatan, koji podrazumeva univerzalnost u svojoj raznolikosti kroz poštovanje svih ljudskih prava i njegovu opštu primenu. Treba da prihvatimo da svi imamo ista prava i da će nam sve biti jednostavnije i jasnije ako ustanovimo pravila pristupačnosti. Tako svi možmo da se razumemo bez obzira na pol, uzrast, rasnu, versku, etničku pripadnost, fizičke karakteristike, obrazovanje…
Da li se sva ova pitanja tiču isključivo osoba sa invaliditetom ili smatrate da bi napredak bio koristan za sve nas i za unapređenje ljudskih prava uopšte?
– Sledeće poglavlje koje će biti tema za pristup Srbije Evropskoj Uniji je poglavlje koje se tiče ljudskih prava. Prava svih ljudi su jednaka. Njihovo ostvarivanje je otežano u društvima koja su manje razvijena, baš zbog toga jer je to circulus vitiosus i od negde se mora početi. Razvijati pristupačno društvo kroz pristupačno okruženje, obrazovanje, informisanje, kulturu, usluge i još mnogo toga znači usvajanje odredjenih standarda i pravila koja unapredjuju svaki segment života svakog pojedinca, i u takvom društvu nema jednih i drugih i trećih, i napredak je na dobrobit svih jer nema specijalnih rešenja. Ono što je važno kod pristupačnosti je da se ona bazira na “dizajnu za sve” i da su rešenja optimalna za sve korisnike. Na primer pristupačan gradski prevoz sa rampom pogoduje starijim sugradjanima koji se sporije i otežano kreću, roditeljima sa dečijim kolicima, osobama koje imaju privremena oštećenja kao prelom noge ili uganuće, osobe sa ortopedskim pomagalima. Takodje veb dizajn koji je pregledan, lako čitljiv, sa mogućnošću uveličavanja teksta, podešavanja kontrasta, bez igrajućih slika i reklama pogoduje svim korisnicima. Zvučni semafori, liftovi sa zvučnim signalom i javni prostori sa frekventnim rotirajućim vratima sa glasom pogoduju svim osobama. Televizijski program koji je titlovan u startu pogoduje svima i pretvarač govora u tekst treba da ima javni servis i da ga u svim svojim informativnim emisijama koristi. Najugroženiji su oni kojih ima najmanje, jer se najmanje čuju i vide. Ovakvim standardima smanjujemo troškove, gradimo održiv sistem koji ne diskriminiše nikoga a podržava i pojednostavljuje život pojedinca, razvija svesnost i obogaćuje društvo.
