Živimo u takvom vremenu kada mnogi ljudi ni ne znaju čemu služe oznake koje su postavljene na ulicama, putevima, neke čak i nervira montirana zvučna oznaka na semaforima. Jako je veliki zid između osoba sa invaliditetom i bez invaliditeta, neki ne razumeju kako je kada je nekome nedostupno nešto što je drugima normalno. Ljudi nemaju empatiju. Na ovakve negativne primere je ukazala Tatjana Stojšić Petković, psiholog na konferenciji pod nazivom „Pristupačne komunikacije".
Postavili smo pitanje, kako se manifestuje razlika između osoba sa invaliditetom i bez, kako se izgradio zid između.
Tatjana Stojšić Petković (Foto: Dávid Csilla)
- Kad se spomenu osobe sa invaliditetom, ljudi obično pomisle na vidljive forme invaliditeta, prvenstveno na invalidska kolica. Malo njih se seti osoba sa oštećenim sluhom ili na slabovide. Kada vršimo neka istraživanja i upitamo ljude šta misle, koje čulo smatraju najvažnijim, skoro svi odgovore da je to vid. I ja sam upravo dobila informaciju na jednom predavanju da u 90 posto slučajeva informacije dobijamo pomoću vida. Veliki je problem, što ljudi sa invaliditetom nisu jednaki sa ostalim ljudima. Ova jednakost bi trebala da se ogleda počev od školstva, preko zapošljavanja do svakodnevnog života. Smemo reći: mnogi gledaju na ljude sa invaliditetom kao na beskorisne članove društva. Znam da su ovo oštre reči, ali mnogi ih žale bez razloga. Činjenica je da većina njih ne može da obavlja svakodnevne poslove bez tuđe pomoći ili bez nekih pomagala. I meni su potrebna invalidska kolica, ali to ne znači da sam nepokretna, iako su na nekim lekarskim nalazima baš to naznačili. Kako bih mogla da se ubrajam u nepokretne, kada vozim, napravim više kilometara, stignem gde želim da odem, kao i svaki drugi čovek.
Problem je možda i u ljudima sa invaliditetom, i oni sami se povuku i prihvate društveno žigosanje?
- Da se vratim malo unazad: od svoje sedme godine živim sa invaliditetom, tada sam dobila svoja invalidska kolica. Sada imam pedeset. Imam neka iskustva. Smatram izvanrednim postavljeno pitanje, govoriću kao psiholog, ali u jednini da ne bi neko uzeo na sebe to što ću reći. Ako bez prestanka vičem da mi nije dobro, da sam bolesna, da ne mogu nešto da uradim, to će postati moja svakodnevica. To ću biti ja. Ako jedna majka u toku dve nedelje ponavlja svom detetu da je nespretno, to će i postati. Invaliditet nije bolest. To je stanje. Možda je to stanje izazvala bolest, ili ga prati bolest. Uverena sam da 70 posto invalida postanu povučene osobe. Nemaju snage i podršku porodice da krenu dalje. Za to ima potrebe bez obzira na socijalnu i porodičnu pozadinu. Tu bi država mogla da pomogne. Mogla bi oformiti jedan delotvorniji sistem u kojem ove osobe ne bi značile opterećenje.
Koliko država stoji na raspolaganju za ove osobe u današnje vreme, postoji li neki sistem koji je od pomoći?
- Nema ovakvog sistema koji obuhvata potrebe invalida. Imamo zakone koji se međusobno kose. I oko pružanja medicinske pomoći ima problema. Odnose i dalje određuje strah. Osnova straha proizlazi iz nedostatka ljudske sigurnosti. Svi imaju potrebu za osećajem sigurnosti, bez obzira u kakvim okolnostima žive. Svi bi voleli da vide pred sobom jednu određenu sliku budućnosti. Spomenutih 70 odsto neće tražiti ni zaposlenje. Pogotovo kada naiđu na prvi zid.
U svakodnevnoj komunikaciji u krugovima ljudi bez invaliditeta mislim da ni ne postoji tema invaliditeta.
- Tako je. Ali ne treba da se žalimo zbog toga. Treba da počnemo da komuniciramo međusobno. Inače ćemo ostati nevidljivi ljudi. Problem predstavlja i ophođenje, naime postoje i neprimetne forme invaliditeta na prvi pogled. Dešava se da na šalteru osoba kaže da je invalid, a zaposleni ga poduči da mu ništa ne fali, a moguće je da ima sklerozu ili distrofiju mišića pa je baš taj dan uspela da dođe do institucije da obavi neki zadatak. Niko ne može da vidi da li neko ima oba bubrega, da li pati od dijabetesa...
