Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
U sredu uveče, povodom Dana mađarske kulture, u pozorištu „Kostolanji Deže” u Subotici održana je diskusija o zbirci novela Zoltana Šandora pod nazivom „Bezočinstvo”. Autora su pitali pesnikinja i novinarka Timea Biro i pisac i urednik Ištvan Besedeš, a glumac Gabor Mesaroš je čitao odlomke iz knjige. Knjiga „Bezočinstvo” je 2023. godine objavila izdavačka kuća „zEtna”, a ponovo je došla u fokus nakon što je Zoltan Šandor nedavno dobio nagradu „Sirmai Karolj” i književnu nagradu „Hid”.
Tokom večeri prikazan je portretni film Silvije Krištof-Gode i Đerđa Farkaša o piscu:
– Pretprošle godine sam bio uključen u program „KMI 12” Kulturne agencije „Petefi”. Ovo je program na nivou Karpatskog basena, čija je suština odabir dvanaest mađarskih pisaca, čije se književne aktivnosti zatim promovišu godinu dana. U sklopu toga je snimljen i ovaj skoro polusatni portretni film. Snimanje je za mene bilo posebno iskustvo jer sam dva dana bio sa ekipom i sve što sam radio je snimljeno. Oni su došli u Suboticu, pa smo otišli u Palić, moje rodno mesto, Mužlju, Zrenjanin, Sentu... Snimljeno je nekoliko sati, i bilo je veoma zanimljivo videti krajnji rezultat, jer se film zapravo pravi na stolu za montažu, čuli smo od Zoltana Šandora.
Razgovor je obuhvatio mnogo stvari, uključujući i zašto autor insistira na novelama i pripovetkama, i zašto se ne upušta u pisanje romana:
– Moj četvrti tom, „Emeše”, je roman. Dodao bih to pod navodnicima jer sam ga napisao na poseban način, ali danas mnoge stvari nazivamo romanima. Razmišljao sam o tome. Razmišljao sam o pisanju romana, ali mi treba više slobodnog vremena. Počeo sam da pišem dužu priču koja bi mogla da bude kratak roman, ali moj žanr je i dalje novela. A možda to ima veze i sa činjenicom da radim kao novinar i da sam stalno zauzet svakodnevnim poslovima: uređivanjem i pisanjem. Ovakav tempo mi zapravo ne dozvoljava da napišem roman, ali više volim novele i pripovetke. U romanu mogu se naći slabe rečenice i slabiji delovi. Niko ne očekuje da svaka rečenicu na petsto stranica neke knjige bude savršena. U noveli nema mogućnosti za ovo. Tamo svaki red treba da bude na svom mestu. Za mene je ovo izazov. Istovremeno, prilikom uređivanja svojih zbirki, takođe vodim računa da oni na neki način čine jedinstvenu celinu. U slučaju „Bezočinstva”, konfesionalizam je bio povezujuća karika, što važi za sve njegove novele. Neki su pisani na zahtev drugih, uz određena ograničenja dužine, neki su sažeti bez obzira na to, ali svaki bi mogao da bude kratak roman ako bih pokušao da proširim priču, saznajemo od autora.
Kako su istakli njegovi sagovornici, u tekstovima Zoltana Šandora često se pojavljuju negativne, sumorne teme, kao što su posleratne traume, potisnuta agresija, transgeneracijske traume, zločini... postavlja se pitanje kako on zapravo vidi svet?
– Okružuje nas jedan čudesan svet. Pitanje je ko to doživljava i kako, šta možemo sa svojim životima i prolaznim vremenom koje imamo na Zemlji. U ovom divnom svetu, svakodnevni, mali heroji su ljudi koji pokušavaju da prežive. Svi se borimo. Ovaj tom sadrži četrnaest priča, a svaki junak se bori, donekle, na svoj način. Negativnim stvarima pokušavam da istaknem da smo uprkos tome i dalje zauzeti stvarima i radimo stvari koje onemogućavaju da čudo sveta dođe do izražaja. Jedan od najvećih problema je što ne možemo da vodimo dijalog jedni sa drugima. Postoji mnogo primera dve različite osobe koje zapravo žele istu stvar, ali samo to drugačije formulišu, drugačije vide detalje i ne žele da pregovaraju ili razgovaraju jedni sa drugima, ili da prihvate tuđu tačku gledišta. Iako bi se mnogi sukobi mogli lako rešiti ako bismo pokušali da vidimo kroz oči druge osobe i ako bi zamislili sebe na mestu druge osobe. Pokušavam da na neki način prikažem te različite perspektive u pričama. Svoje prethodne novele pisao sam uglavnom u trećem licu, kako su drugi rekli: filmski. Međutim, sa „Bezočinstvom” sam odabrao potpuno drugačiji pristup; to su priče napisane u prvom licu. Prvenstveno sam imao za cilj da pronađem poseban glas kojim naš junak priča svoju priču, nešto što mu je veoma važno ili je uticalo na tok njegovog života, objasnio je Zoltan Šandor.
Nyitókép: Diskusija o knjizi Zoltana Šandora „Bezočinstvo“ (fotografija Edvarda Molnara)
