Mađarska zajednica u Vojvodini je jaka duhom

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Na centralnoj svečanosti Dana mađarske kulture u Vojvodini dr Laslo Kever, predsednik parlamenta Mađarske, dobio je Zlatnu plaketu Kulturnog saveza vojvođanskih Mađara. Kako je rečeno na ovom događaju, on svojim životom i svakodnevnim delovanjem aktivno ispoveda i podučava da smo naslednici Svetog Ištvana, a da ovde, u našoj domovini u Karpatima, možemo opstati samo zajedno, sarađujući jedni sa drugima – sa hrišćanskom verom i lojalnošću, patriotizmom, organizovanošću i osećanjem pripadnosti koja u svojoj istini prevazilazi granice. Nakon dodele ove nagrade u Senti, imali smo priliku da razgovaramo sa dr Laslom Keverom.

Ove godine Vam je Kulturni savez vojvođanskih Mađara dodelio Zlatnu plaketu. Sa kakvim osećajem ste primili ovo priznanje?

– Kada me je dr Balint Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, pitao da li bih prihvatio nagradu, naravno da sam rekao da. Veoma je dobar osećaj. Čast mi je i dirnut sam što su mislili na mene. Prihvatio sam je sa neizmernom zahvalnošću. Ipak, želim da istaknem da ova nagrada, iako je namenjena meni lično, ne dobijam je samo ja. Ovo je priznanje svima koji su učestvovali u određivanju, održavanju i formiranju mađarske nacionalne politike, a učestvuju i danas, uključujući i samog birača na kraju.

Koje konkretne korake smatrate važnim za očuvanje i razvoj mađarske kulturne baštine u Vojvodini?

– Ova proslava je za mene bilo jedno takvo iskustvo, na osnovu kojeg se usuđujem da kažem da je negovanje kulture i obrazovanja vojvođanskih Mađara u dobrim rukama. Ne mislim pri ovome samo na to da smo na ovom događaju videli jednu predstavu na nivou, već i na to da se kroz sve ovo osećala posvećenost i emotivna povezanost u načinu na koji je publika prihvatila ovaj repertoar. Ovo je znak da je zajednica duhovno ujedinjena. Iako su među našim odvojenim delovima naroda po broju stanovnika najveći pad doživeli vojvođanski Mađari, oni su duhovno jedni od najjačih. Ako ovo postoji, onda verujem da iz ovoga proizilazi sve drugo. Mađarska vlada u tome može pomoći tako što će dati još veću podršku onim zajednicama koje mogu same da organizuju razne programe, tako da to ne moraju da rade u teškim finansijskim prilikama, pa da mogu da organizuju dostojanstveno, a ako smem tako da se izrazim, čak i udobno, one događaje, na kojima će se pripadnici te zajednice osećati dobro. Smatram da kada matična država pruža finansijsku podršku nekom udruženju, poenta nije u tome da su oni sada bliži ostvarenju svojih ciljeva uz ovu pomoć, već da osećaju da nisu prepušteni sami sebi i da su deo jedne veće međunarodne zajednice.

Kako vidite trenutnu situaciju mađarske zajednice u Vojvodini?

– Procenjujem da je njihova situacija sada bolja nego ikad u poslednjih sto godina. To, naravno, ne znači da je onako kako bi trebalo da bude, već da smo u proteklih više od deset godina, u odnosu na dosadašnje srpsko-mađarske međudržavne i međunacionalne odnose, napravili ogroman napredak, ne samo na putu pomirenja, ali i u prepoznavanju zajedničke sudbine. Nadam se da će se posle nekog vremena razviti jedna takva pragmatična saradnja između dve zemlje i dva naroda da nećemo morati mnogo da pričamo o tome, jer neće biti ničeg posebnog u tome, čak naprotiv, biće deo svakodnevnog života. To će takođe doprineti rastu blagostanja vojvođanskih Mađara. Najveći izazov je demografsko pitanje, ali ono podjednako utiče na sve zajednice. Kao što sam pomenuo u svom svečanom govoru, vojvođanske Mađare nisu pogodila dva rata u 20. veku, nego tri. To je rezultiralo dramatičnim padom stanovništva zajednice koja živi ovde. Vojvođanski Mađari su opstali, ali sada treba da se plašimo ne ratova, već činjenice da će mladi emigrirati zbog egzistencijalnih problema. Nema ništa loše u tome sve dok pokušavaju da zarade za život u Mađarskoj ili drugim zemljama zapadne Evrope, a zatim se vrate u svoju rodnu zemlju. Drago mi je što vidim sve više ljudi koji čine ovako. Problem počinje kada se nastane u inostranstvu i tamo počnu da zamišljaju svoju budućnost. Mađarska vlada stoga prvenstveno pokušava da otkloni ekonomske uzroke emigracije. Pokušavamo da pružimo pomoć kroz program ekonomskog razvoja. Zahvaljujući ovome, već je hiljadama mađarskih porodica pružena finansijska podrška, koja će im pomoći da napreduju u svojoj rodnoj zemlji. Verujem da pokušavamo da uradimo sve ono što Mađarska može finansijski da podnese. Žalosno je, međutim, što su protekle tri godine bile u senci rusko-ukrajinskog rata, a zbog politike sankcija nismo uspeli da povećamo podršku u meri u kojoj bismo želeli ili bi bilo potrebno. Nadamo se da će ova godina doneti promene za mađarsku privredu, zahvaljujući kojima se i nacionalna politika može dalje razvijati. Napomenuo bih da iako su finansijska sredstva važna, ona nisu dovoljan uslov da se u jednoj zajednici počne povećavati broj stanovnika. Najvažnija je duhovna i moralna podrška koju porodice i zajednica mogu pružiti svojim mladima. To znači da odgovornost leži na našim crkvama, na svakom članu zajednice i na nama samima.

U čemu vidite snagu mađarske zajednice u Vojvodini?

– U njihovoj duhovnoj snazi. Život je stavio na probu mađarske zajednice, koje su podeljene po različitim državama, pa su bili su izloženi raznim političkim i ekonomskim uslovima. Zajednice koje imaju najbolje rezultate nisu nužno one koje su iskusile relativno manje patnje i bola, već one, koje su najviše doživele njih. Nije slučajno što je Centralna i Istočna Evropa danas u boljem moralnom i mentalnom stanju od Zapadne Evrope, koja četrdeset godina nije morala da se potčini komunizmu. Rezultirajući pritisak i izazov ojačali su otpornost ljudi, a to se odnosi i na zajednice. Vidim da je ono što smo do sada bili primorani da smatramo tragedijom i nesrećom,  i to ne bez razloga, ujedno bila i snaga koja se može iskoristiti za budućnost.

Kakvu biste poruku poslali vojvođanskim Mađarima?

– Ne treba nipošto da odustanu, ako posle svih ovih nedaća Mađari i dalje postoje ovde u Vojvodini. Ni budućnost neće biti lakša, možda jedino u tome što ratovi više neće pogađati srednju Evropu i mađarske zajednice. To je ono za šta se molimo, tome se nadamo. Ako tako bude bilo, na nama će biti da li možemo da vratimo populacione procese na uzlaznu stazu. Tokom proteklih hiljadu godina, doživeli smo dosta iskušenja, koja bi možda jednom i zauvek zbrisala druge narode sa pozornice istorije, ali mi smo još ipak tu. Ako je Bog ovo dozvolio, onda verovatno ima neki plan za nas. Hajde da istrajemo i pokušajmo ga slušati!