Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
U Gradskoj biblioteci Subotice predstavljena je zajednička knjiga Monike Čik, autora i dobitnice nagrada „Janoš Herceg” i „Ervin Šinko”, i Erike Janović, ilustratorke i dobitnice Umetničke nagrade vojvođanskih Mađara, zbirka haikua pod naslovom „Szél viszi táncba” u izdanju izdavačke kuće „Eletjel”. povodom Dana mađarske kulture.
Okupljene je pozdravila Ester Berenji, direktorica biblioteke, koja je rekla da ova publikacija govori kako o bogatstvu mađarske književnosti u Vojvodini, tako i o snazi stvaralaštva.
Ova zbirka, koja sadrži sto i jedan haiku, pohvalio je Zoltan Šandor, pisac i dobitnik nagrada „Karolj Sirmai” i „”Hid:
– Umetničko stvaralaštvo je po svojoj prirodi uvek inkluzivno. Svoju otvorenost izražava na različite načine. Ovakva priroda umetnosti stvara mogućnost da pisci i pesnici, proučavajući i upoznajući se sa stranim književnim uticajima, izdvoje njihove upotrebne osobine, ugrađujući sve to u svoja dela na način da, dopunjeni nacionalnim i lokalnim književnim ukusima, budu u stanju da stvore nešto novo i jedinstveno. To je učinila i Monika Čik kada je u svojoj knjizi pod naslovom „Szél viszi táncba” raskinula sa tradicijom slobodnog stiha uspostavljenom u mađarskoj književnosti u Vojvodini i okrenula se japanskom haikuu, pokušavajući da objedini poetsku formu dalekoistočne minimalističke, prirodno orijentisane i čovekoljubive poezije i duhovnim vrednostima koje ona nosi, koja nam je strana, sa vojvođanskim pogledom na svet i načinom razmišljanja.
Monika Čik u svojoj knjizi najčešće hvata trenutak izvučen iz trošnih zidina vremena, pretapa njegovu tišinu u reči ili oživljava stvarnu sliku kroz reči. Izrazito vojvođanske slike, koje često sadrže priče koje čekaju da budu otkrivene, pisane su u stihovima, baš kao i pejzaž i lokalni način života. Njen bajkoviti poetski svet je dobro izgrađena lirska struktura, koju karakteriše pre svega jezička domišljatost i snažna slikovitost. Ilustracije Erike Janović vizuelno oživljavaju haikue, često proširujući horizonte interpretacije jednog ili drugog, čuli smo, između ostalog, od Zoltana Šandora, koji je potom razgovarao sa autorom, kao i sa ilustratorom.
Monika Čik i Erika Janović sarađuju već više od deset godina, ovo je njihova peta zajednička knjiga, a prva namenjena odraslima.
– Ja sam emotivna osoba. U ovim ilustracijama sam prvenstveno povezala duboke emocije i trenutak, poput haikua. Mnogo je ritma u linijama, oblicima i bojama. Crtam na osnovu teksta, ali smo govorili i o tome da pokušamo suprotno. Pošaljem niz slika Moniki Čik, a ona za to napiše tekst. Možda čak i više haikua, jer mi se zaista sviđaju, rekla je Erika Janović, čije su ilustracije bile izložene i u okviru jedne izložbe u prostoriji za kataloge biblioteke.
Od Monike Čik smo prvo saznali kada se u stvari zainteresovala za haikue:
– Trudim se da svaka moja knjiga bude malo drugačija. Haikuima se bavim već godinama, a u prošlosti sam napisala već više njih za konkurse. Ovi malecki stihovi su oduvek vijugale u mojoj glavi, jer je izuzetno uzbudljivo i izazovno prilagoditi se ovom sažetom obliku. Period kovida je učinio svoje, ali sam uspela da se izvučem iz grča ćutanja uz pomoć haikua, eksperimentišući sa kratkoćom i sažetošću. Nisu svi pisci uzbuđeni zbog haikua, možda ga ne vide kao izazov jer ova kratka forma izgleda kao da ne morate da ulažete previše truda da ga napišete, i zbog toga ga mnogi ljudi ne prihvataju ozbiljno. Ako pogledamo oko sebe, možemo pronaći zanimljive i uzbudljive haikue, ali se retko pojavljuju u zbirkama. Karakteristika haikua je da identitet pesnika ostaje suštinski skriven. Imam svoju priču iza svakog svog haikua, ali to nije važno za čitaoca, jer oni mogu da pronađu svoju priču u ovih stihovima, objasnila je Monika Čik.
Haiku je izvorno japanska pesnička forma koju je usvojio zapadni svet, a njena zajednička tema je priroda. Monika Čik je u svoje haikue utkala pejzaž Vojvodine:
– Vojvođanski milje određuje moj pogled na svet, a kada sam pisala ove haikue, trudila sam se da pronađem slike prirode i karakteristike koje su karakteristične za naše podneblje. Kad god mogu, putujem vozom ili biciklom, i jedno i drugo je za mene jedno malo meditativno putovanje. Kada sedim u vozu, volim da gledam kroz prozor i upijam pejzaž. Kad sam u planini, jedva čekam da se vratim kući i vidim ovu beskrajnu vojvođansku ravnicu. U tome nalazim neku vrstu familijarnosti, rekla je Monika Čik.
Saradnici na promociji knjige bili su Marta Sloboda Budanov, glumica subotičkog dečjeg pozorišta, Oršolja Torok, etno pevačica i muzičarka, kao i Tamara Đukić i David Kujundžić, učenici Muzičke škole Subotice.
Među ostalima prisutnima na događaju bili su Aron Šutuš, predsednik Kulturnog saveza vojvođanskih Mađara, Valeria Devavari Besedeš, urednik izdavačke kuće „Eletjel”, kao i Judit Plankoš i Valeria Agošton Pribila, bivši direktori biblioteke.
|
Ovo je 200. izdanje izdavačke kuće „Eletjel” Knjiga je posebna i po tome što je 200. izdanje izdavačke kuće „Eletjel”, ne računajući minijature. Kako smo mogli čuti od Ester Berenji, „Eletjel” svojim višedecenijskim radom služi ne samo književnosti, već i obogaćivanju intelektualnih vrednosti, igrajući izuzetnu ulogu u tome da lokalne vrednosti, ideje i kreacije, koje se ovde rađaju, dobiju dostojno mesto u kulturi u celini. Moderator večeri je bila Andrea Salai, zaposlena u biblioteci, koja je ukazala na značaj izdavačke kuće „Eletjel”: – „Eletjel”je osnovan kao književni list 1958. godine, počeo je da objavljuje minijature deset godina kasnije, a 1973. godine izdata je njegova prva, takozvana velika knjiga, koju je napisao Imre Čepe. Osamdesetih godina, zahvaljujući Zoltanu Deru, činilo se da tradicija Kostolanjija i Čata jača, pa su Kostolanjijeva pisma objavljena. Mihalj Lakatoš, bivši šef odeljenja pri Ministarstvu za nacionalnu kulturnu baštinu Republike Mađarske, je 2003. godine o „Eletjel”-u rekao sledeće: „ovaj koncept, u svojoj ambivalentnosti, dobro odražava sudbinu zajednice, kojoj je i život ponekad (bio) uskraćen, ali koja ipak živi i želi da živi. A ovaj izdavač, ove knjige, zaista su ono na šta izabrano ime ukazuje: znaci života.” Da bi se sve ovo desilo, bila je potrebna zajednica koja je zahtevala kulturni razvoj, i ljudi koji ne samo da su prepoznali te potrebe, već su i mogli da ih zadovolje. Mogli bismo nabrojati mnoga imena koja su odigrala važnu ulogu u funkcionisanju „Eletjel”-a, počevši od preokretača sudbine i osnivača: Zoltan Devavarija, Endrea Levaija, Tibora Koložija, Bele Palušek, Janoša Urbana. Valeria Devavari Besedeő je primila i prihvatila značajan i odgovoran zadatak kao zaveštanje, brigu i rad „Eletjel”-a, čuli smo od Andree Salai. |
